Новосађани воле да урамљују слике, сертификате, дипломе...

Премда је, како каже, креативност покреће и одржава, упловила је у авантуру, која је за њу значила спој посла и задовољења унутрашње потребе за стварањем. Свесна колико уме и зна, пријавила се у Националну службу за запошљавање, где је упозната са процесом самозапошљавања. Прошла је обуку за предузетнике, а потом од Града добила почетни капитал.

– Урамљивачки занат има битно место у нашем граду – објаснила је. –  Код мене долазе људи који воле креативност и уметност и желе да оплемене простор у ком живе. Новосађани негују културу урамљивања, наслеђену од предака. Понуда у градским урамљивачницама готово да је иста, јер имамо и заједничке добављаче. Једина разлика је у стилу, приказу слике и размени енергије између муштерије и занатлије и управо она чини да свака радња овог типа има своју клијентелу.

Осим уметничких слика, сертификата и диплома, на листи ствари које суграђани урамљивањем желе да овековече налазе се најразличитији предмети. Међу њима су дечје чарапице, оделца са крштења и рођендана, оруђа и други предмети за које су особе емотивно везане.

– Често ме изненаде идеје муштерија, али увек нађем решење – открила је Снежана Ћургуз за „Дневник”. – Једном приликом сам урамила бумеранг, муштеријину успомену са путовања. Потом, исцепану кошуљу једног тате, али и сабљу, наследство од чукундеде. У више наврата урамила сам телевизор, што за музеје, што за породице. Најтеже ми је пало да у оквир сместим фудбалски дрес. С друге стране, најлакше је урамити уље на платну, које је увек на цени. Уложим мање труда. Није потребан картонски паспарту, нити заштитно стакло.

Како наводи Снежана Ћургуз, набавка материјала знатно је отежана након периода пандемије. Произвођача лајсни у Србији има неколико и задовољавају потребе занатлија. Репроматеријал стиже махом из Италије и Шпаније, па тако увоз диктира понуду.

– Највећи проблем је набавка стакла, јер у Србији немамо фабрике стакла, па га увозимо – напомиње наша саговорница.

За будућност урамљивачког заната наша саговорница не брине, јер ће, како каже, увек постојати институције које без ових услуга неће моћи.

– Урамљивање је занат без ког се и може и не може – рекла је Снежана Ћургуз. – Грађанима нисам неопходна јер увек могу да купе рам у продавници и сами убаце слику. Међутим, институције попут музеја и галерија не могу без нас. Захваљујући томе, наш занат ће увек живети.

Д. Клашња