MOJ NOVI SAD Novi Sad 1922. i 2122. godine

piše: Dragoslav Bokan  

Ovim metodom se može najbolje osetiti proces odrastanja i svi uzastopni preobražaji grada, baš kao u realnom biografskom ili istorijskom slučaju svakog pojedinca (ili države, institucije...). Zato ćemo ovde uspostaviti imaginarni vremenski luk između jednog veka pre, i jednog veka posle današnjeg dana. Dakle, između 1922, 2022. i 2122. godine.

Isti grad, a, ipak, sasvim međusobno različit - kao serijal u tri njegova specifična oblika (a u okviru tačno dve stotine proteklih godina.).  

”Detinjstvo, dečaštvo, mladost” - izrečeno naslovom čuvenog Tolstojevog ispovednog ”vaspitnog romana”.

Pa da se onda prvo okrenemo unazad, od pre velikih bombardovanja Novog Sada iz Drugog svetskog (četrdesetih) i Trećeg balkanskog rata (devedesetih). Dok je ponosno leškarila na suncu šarmantna varoš iz naše priče.

Nakon toga sledi - brzim preletom - lakonski portret već ozbiljno odrasle varoši, sad u formi ”metropole iz 22. veka”.

A sve to iz pozicije našeg aktuelnog vidikovca - iz septembra ove, 2022. godine...    

Pre tačno stotinu godina Novi Sad je bio jedna od najlepših varoši srpskog dela nove države.

Tek izašao iz tuđinskog jarma - gde je bio duhovno odvojen (rimokatoličkim i sekularno-građanskim stegama) od Svete Fruške Gore i pravoslavnog crkvenog centra čitavog srpskog sveta u Sremskim Karlovcima - tada je Novi Sad počeo da gradi samostalnu i nezavisnu istoriju jednog od najvećih i najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih gradova.

Ova lepa srednjoevropska varoš je u svoju novu urbanu hroniku unela nasleđeni status ”slobodnog i kraljevskog grada” (i februarski praznik proslave ovog datuma iz 1748); pa onaj davno još formirani ”Magistrat”; kao i novembarski datum najnovijeg oslobođenja: ulaska srpske vojske, pod komandom majora Bugarskog (inače, prezimenjaka prvog novosadskog gradonačelnika, s kraja osamnaestog veka); te majskog Svetog Đorđa kao svoje ”krsne slave”.

Još uvek je, tada, Novi Sad bio odvojen od Petrovaradina (tek sedam godina kasnije će se ova dva naselja, i stanovnici sa leve i desne strane dunavske obale, ujediniti u jednu celinu).

Sveopšti uspon nove Kraljevine je čudesno dotakao i Novi Sad, pre svega brojnim raskošnim palatama i bulevarima, ali i planom buduće izgradnje (14 godina posle toga) monumentalne zgrade Dunavske Banovine pod rukovodstvom Dragiše Brašovana.

Posebno je, u međuratnom periodu, bio aktivan projektni biro Momčila Tapavice, dobitnika bronzane medalje s prve moderne Olimpijade (u Atini, 1896). On je, ne zaboravimo, tačno deceniju pre 1922. godine projektovao i velelepnu zgradu Matice srpske u neposrednoj blizini novosadske Sabore crkve, a u ratu je izbegao bratoubilačko učešće (u mađarskoj uniformi) u borbama protiv srpske vojske.

Novi Sad te epohe, udaljen tačno stotinu godina od današnjeg dana, imao je dva svoja prekodunavska mosta: železnički iz austrougarskih dana (koji je, pre rata nosio ime cara Franje Josifa) i drumski (svojevremeno nazivan ”Poćorekovim mostom”, napravljen od drveta, koji će samo par godina nakon toga stradati ”od leda” u reci).

Svi drugi novosadski mostovi će se ”rađati” znatno kasnije, a oni najveći - u naše vreme!

Priča o tim vitkim gvozdenim lukovima, podignutim iznad rečnih talasa i dve dunavske obale, postaće i mitski izvor sigurno najpoznatijih gradskih legendi Novog Sada.

Rušeni su 1941 (dva mosta), 1944 (jedan most) i 1999. (tri mosta), obeležavajući, svaki od njih, svojim nestankom - ona najteža istorijska iskušenja našeg grada i njegovih građana.

Zbog toga se u zamišljenom, simbolično ”idealnom novosadskom grbu” sigurno mora naći mesto za odgovarajući heraldički prikaz MOSTA, prve i najočitije ratne žrtve ranjenog grada.

Prekid veze i ukidanje kontakta desne, petrovaradinske i leve, novosadske obale Dunava postala je najubedljivija oznaka stradalnog puta gradske varoši kroz vreme. Njena senka i tragični podsetnik o razdvojenosti dve obale i dva organska dela Novog Sada...  

Za stotinu godina Novi Sad će biti, zasigurno, jedan od najlepših gradova suverene, uspešne i, nadajmo se, stabilne srpske države.

Ne bih ovde previše otkrivao moja predviđanja na temu granica i veličine te i takve Srbije budućnosti, da se naši neprijatelji ne bi previše nervirali, a mi prerano radovali.

Živećemo, naravno, u svetu sasvim izmenjenih geopolitičkih odnosa i proporcija, svetu u kome će se konačno odmaći od naše sudbine poraženi prekookeanski ostaci nekadašnje imperije (tada u ruševinama). I ništa što nam je bilo nepravedno, najčešće silom (ponekad i glupošću) oduzimano u dva prethodna veka neće više biti ovoliko daleko od našeg naroda i njegovih tako dugo neuslišenih potreba.

Stvari će se popravljati, i naše državne granice neće biti onako ucenjivački skraćivane i napadane kao u ranija vremena. A naši susedi neće više moći da krivicu ”za sve loše” automatski prebacuju na nas, tražeći u Srbima - jedinog i ekskluzivnog krivca.  

Sve to će se nesumnjivo odraziti i na veličinu i izgled Novog Sada iz tačno jedan vek udaljene budućnosti.

Više uz reku neće biti nijedne neuređene šikare i puste livade; gradski bulevari će se dodatno proširiti i prilagoditi potrebama najnovijih automobila; dok će danas nove zgrade tada biti stotinjak godina stare. Samo će autentično gradsko jezgro i neke od najvažnijih građevina ostati netaknute i iste kao danas. I to je sigurno i, mislim, neizbežno.

Ono što nikako ne možemo ni da pretpostavimo je kolektivna duša novosadskih građana, njihova buduća osećajnost i pogled na svet.

Možemo samo da se nadamo da će ti još nerođeni Novosađani ostati verni alaskim čamcima, svojim biciklima i neizbežnim šetnjama uz reku. Jer, ako sve to budu zadržali u svom ličnom rancu dobrovoljno izabranih dragocenosti, onda ipak možemo da prilično pouzdano naslutimo njihovu sličnost sa nama, ali i sa našim i njihovim prethodnicima...

Sve je u detalju (i naizgled sitnim stvarima), u onome što otkriva skriveni smisao naših sudbina, temperamenata i karaktera.

I to se ne menja vremenom, niti spoljašnjim promenama.

Tek kada sudbinu nekog grada ili zemlje posmatramo u širokoj vremenskoj perspektivi, možemo da vidimo i stvarno osetimo njegovu sudbinsku putanju i razlike između očekivanja i buduće realnosti, postojećih (uglavnom ogromnih) želja i naših većih ili manjih ”konačnih ostvarenja”.

Nadajmo se da će neko iz te, ovde odabrane 2122. godine, potvrditi ovakvu sliku i iznesena predviđanja i proporcije. Pošto je konkretni izgled budućnosti, ipak, potpuno i trajno neproziran za sve nas, osim kroz optiku naših maglovitih snova i varljivih čežnji.  

Sve je moguće i otvoreno: i na dobro, i na loše. Gromade ledenih stena nakupljenih nepredvidljivih događaja udaraće, povremeno, u tihi tok novosadske svakodnevice, u nebranjene bokove svih tih mirnih i spokojnih dana. 

Novi nam Sad, naša srećna varoš, zaista je već sada postao GRAD (i tek će to do kraja i konačno postati, nadajmo se - još za naših života).

Ono što mu svakako predstoji je već započeta metamorfoza u pravu metropolu, konačni cilj svakog iole ozbiljnog grada (onog što stvarno zaslužuje taj status). 

Naši potomci će koračati pločnicima tog najnovijeg Novog Sada i gledati uživo ono o čemu mi danas samo možemo da nagađamo. Svojim pogledom i radoznalošću će otkrivati šta se tačno desilo između našeg i njihovog vremena: koliko se, kako i šta izmenilo.  I šta je ostalo nepromenljivo, ko zna zašto sačuvano od rušenja i propasti.

Biće to velika avantura za svakog od tih naših budućih sugrađana i naslednika. Onda kada nas više ne bude, uredno ostavljenih pod nadgrobnim spomenicima nekog od novosadskih grobalja (tih metafizičkih ”gradova mrtvih”). 

Svaka sledeća generacija je i nova ”knjiga života” unutar korica večno nedovršene gradske hronike.