МОЈ НОВИ САД Нови Сад 1922. и 2122. године

пише: Драгослав Бокан  

Овим методом се може најбоље осетити процес одрастања и сви узастопни преображаји града, баш као у реалном биографском или историјском случају сваког појединца (или државе, институције...). Зато ћемо овде успоставити имагинарни временски лук између једног века пре, и једног века после данашњег дана. Дакле, између 1922, 2022. и 2122. године.

Исти град, а, ипак, сасвим међусобно различит - као серијал у три његова специфична облика (а у оквиру тачно две стотине протеклих година.).  

”Детињство, дечаштво, младост” - изречено насловом чувеног Толстојевог исповедног ”васпитног романа”.

Па да се онда прво окренемо уназад, од пре великих бомбардовања Новог Сада из Другог светског (четрдесетих) и Трећег балканског рата (деведесетих). Док је поносно лешкарила на сунцу шармантна варош из наше приче.

Након тога следи - брзим прелетом - лаконски портрет већ озбиљно одрасле вароши, сад у форми ”метрополе из 22. века”.

А све то из позиције нашег актуелног видиковца - из септембра ове, 2022. године...    

Пре тачно стотину година Нови Сад је био једна од најлепших вароши српског дела нове државе.

Тек изашао из туђинског јарма - где је био духовно одвојен (римокатоличким и секуларно-грађанским стегама) од Свете Фрушке Горе и православног црквеног центра читавог српског света у Сремским Карловцима - тада је Нови Сад почео да гради самосталну и независну историју једног од највећих и најзначајнијих југословенских и српских градова.

Ова лепа средњоевропска варош је у своју нову урбану хронику унела наслеђени статус ”слободног и краљевског града” (и фебруарски празник прославе овог датума из 1748); па онај давно још формирани ”Магистрат”; као и новембарски датум најновијег ослобођења: уласка српске војске, под командом мајора Бугарског (иначе, презимењака првог новосадског градоначелника, с краја осамнаестог века); те мајског Светог Ђорђа као своје ”крсне славе”.

Још увек је, тада, Нови Сад био одвојен од Петроварадина (тек седам година касније ће се ова два насеља, и становници са леве и десне стране дунавске обале, ујединити у једну целину).

Свеопшти успон нове Краљевине је чудесно дотакао и Нови Сад, пре свега бројним раскошним палатама и булеварима, али и планом будуће изградње (14 година после тога) монументалне зграде Дунавске Бановине под руководством Драгише Брашована.

Посебно је, у међуратном периоду, био активан пројектни биро Момчила Тапавице, добитника бронзане медаље с прве модерне Олимпијаде (у Атини, 1896). Он је, не заборавимо, тачно деценију пре 1922. године пројектовао и велелепну зграду Матице српске у непосредној близини новосадске Саборе цркве, а у рату је избегао братоубилачко учешће (у мађарској униформи) у борбама против српске војске.

Нови Сад те епохе, удаљен тачно стотину година од данашњег дана, имао је два своја прекодунавска моста: железнички из аустроугарских дана (који је, пре рата носио име цара Фрање Јосифа) и друмски (својевремено називан ”Поћорековим мостом”, направљен од дрвета, који ће само пар година након тога страдати ”од леда” у реци).

Сви други новосадски мостови ће се ”рађати” знатно касније, а они највећи - у наше време!

Прича о тим витким гвозденим луковима, подигнутим изнад речних таласа и две дунавске обале, постаће и митски извор сигурно најпознатијих градских легенди Новог Сада.

Рушени су 1941 (два моста), 1944 (један мост) и 1999. (три моста), обележавајући, сваки од њих, својим нестанком - она најтежа историјска искушења нашег града и његових грађана.

Због тога се у замишљеном, симболично ”идеалном новосадском грбу” сигурно мора наћи место за одговарајући хералдички приказ МОСТА, прве и најочитије ратне жртве рањеног града.

Прекид везе и укидање контакта десне, петроварадинске и леве, новосадске обале Дунава постала је најубедљивија ознака страдалног пута градске вароши кроз време. Њена сенка и трагични подсетник о раздвојености две обале и два органска дела Новог Сада...  

За стотину година Нови Сад ће бити, засигурно, један од најлепших градова суверене, успешне и, надајмо се, стабилне српске државе.

Не бих овде превише откривао моја предвиђања на тему граница и величине те и такве Србије будућности, да се наши непријатељи не би превише нервирали, а ми прерано радовали.

Живећемо, наравно, у свету сасвим измењених геополитичких односа и пропорција, свету у коме ће се коначно одмаћи од наше судбине поражени прекоокеански остаци некадашње империје (тада у рушевинама). И ништа што нам је било неправедно, најчешће силом (понекад и глупошћу) одузимано у два prеthodna века неће више бити оволико далеко од нашег народа и његових тако дуго неуслишених потреба.

Ствари ће се поправљати, и наше државне границе неће бити онако уцењивачки скраћиване и нападане као у ранија времена. А наши суседи неће више моћи да кривицу ”за све лоше” аутоматски пребацују на нас, тражећи у Србима - јединог и ексклузивног кривца.  

Све то ће се несумњиво одразити и на величину и изглед Новог Сада из тачно један век удаљене будућности.

Више уз реку неће бити ниједне неуређене шикаре и пусте ливаде; градски булевари ће се додатно проширити и прилагодити потребама најновијих аутомобила; док ће данас нове зграде тада бити стотињак година старе. Само ће аутентично градско језгро и неке од најважнијих грађевина остати нетакнуте и исте као данас. И то је сигурно и, мислим, неизбежно.

Оно што никако не можемо ни да претпоставимо је колективна душа новосадских грађана, њихова будућа осећајност и поглед на свет.

Можемо само да се надамо да ће ти још нерођени Новосађани остати верни аласким чамцима, својим бициклима и неизбежним шетњама уз реку. Јер, ако све то буду задржали у свом личном ранцу добровољно изабраних драгоцености, онда ипак можемо да прилично поуздано наслутимо њихову сличност са нама, али и са нашим и њиховим prеthodnicima...

Све је у детаљу (и наизглед ситним стварима), у ономе што открива скривени смисао наших судбина, темперамената и карактера.

И то се не мења временом, нити спољашњим променама.

Тек када судбину неког града или земље посматрамо у широкој временској перспективи, можемо да видимо и стварно осетимо његову судбинску путању и разлике између очекивања и будуће реалности, постојећих (углавном огромних) жеља и наших већих или мањих ”коначних остварења”.

Надајмо се да ће неко из те, овде одабране 2122. године, потврдити овакву слику и изнесена предвиђања и пропорције. Пошто је конкретни изглед будућности, ипак, потпуно и трајно непрозиран за све нас, осим кроз оптику наших магловитих снова и варљивих чежњи.  

Све је могуће и отворено: и на добро, и на лоше. Громаде ледених стена накупљених непредвидљивих догађаја удараће, повремено, у тихи ток новосадске свакодневице, у небрањене бокове свих тих мирних и спокојних дана. 

Нови нам Сад, наша срећна варош, заиста је већ сада постао ГРАД (и тек ће то до краја и коначно постати, надајмо се - још за наших живота).

Оно што му свакако предстоји је већ започета метаморфоза у праву метрополу, коначни циљ сваког иоле озбиљног града (оног што стварно заслужује тај статус). 

Наши потомци ће корачати плочницима тог најновијег Новог Сада и гледати уживо оно о чему ми данас само можемо да нагађамо. Својим погледом и радозналошћу ће откривати шта се тачно десило између нашег и њиховог времена: колико се, како и шта изменило.  И шта је остало непроменљиво, ко зна зашто сачувано од рушења и пропасти.

Биће то велика авантура за сваког од тих наших будућих суграђана и наследника. Онда када нас више не буде, уредно остављених под надгробним споменицима неког од новосадских гробаља (тих метафизичких ”градова мртвих”). 

Свака следећа генерација је и нова ”књига живота” унутар корица вечно недовршене градске хронике.