KARLOVAČKA LJUBAVNA TRIOLOGIJA (treći deo) Kapelsko zvono ispričalo tajnu svog postanka

Za razliku od tog, u to doba najvećeg zvona u Karlovačkoj mitropoliji po imenu Bimba – o kom je pisala tadašnja štampa, a posle je ušlo i u literature – o ostalim zvonima tamošnjih crkava se malo zna. Jedno od tri pod kupolom Kapele mira darivano je toj bogomolji nešto posle Bimbe pod neobičnim okolnostima. I dalje zvoni pozivajući na mise i na marijanske praznike ne odajući ni ime niti razloge zbog kojih ga je darodavac poklonio.

Bio je to Josip I. - čovek iz iste ulice u kojoj se nalazi i Kapela mira, koju su nekada zvali Švapska zbog toga što su je još od 18. veka naseljavali Nemci, mada i danas ima onih koji se pre služe tim imenom nego sadašnjim, proisteklim iz naziva mirovnog sporazuma koji je na isteku 17. veka sklopljen u Karlovcima. Josip je živeo u kući s jarkovačkim brojem 548, koju je njegov otac sagradio, i važio je za imućnijeg u kraju.

– U Švapskoj su živeli skromni ljudi, uglavnom siromašni – priča Josipova praunuka koja, danas živi na drugom kraju Karlovaca. – Pokoji gazda bi se među njima našao. Većina je imala male parcele pod vinogradima, ali ih je predano i marljivo obrađivala i negovala. Moj pradeda je posedovao sedam jutara vinograda. To je bio kapital! Sva familija s mamine strane živela je tamo. Švapčani su bili katolici. Nedeljom se moralo ići u crkvu. Znala su se pravila lepog ponašanja, a ko ih ne bi primenio, nije dobro prošao. Do lagumova na početku ulice, svako dete je moralo da se javi pozdravom „Ljubim ruke“. Kako se skrene u Švapsku pozdravljalo se sa „Hvaljen Isus“. Josipova kći Eva, a moja baka, znala je da kaže: „Nemoj da čujem da si prošla pored ove kuće, a da se nisi javila”. Babe su obično sedele na sokaku i u slučaju da se ne javim, odmah bi joj dojavile da to nisam uradila. Bila je to specifičnost Švapske ulice. Kad ti odgovore na pozdrav sa „Uvek hvaljen” možeš da ideš dalje.

Josip je bio oženjen Marijom Macom Tot iz ulice iznad, takozvane gornje Švapske. Imali su šestoro dece: Angelu, Aureliju, Sidoniju, Rozinu, Evu i Jozefa.

– Josip je bio surov čovek, što se da zaključiti i po izrazu lica na fotografijama – kaže njegova praunuka. – Aureliju je kao devojčicu jednom toliko tukao da je posle toga umrla. Rozina im je preminula od španske groznice. Preostale tri kćeri udale su se i osnovale svoje porodice. Sidonija je živela u Beču, Angela isto negde na teritoriji Austrougarske, dok je moja baka Eva ostala u Karlovcima. Jozef je bio sušta suprotnost ocu. Nežan i blag čovek, pun ljubavi. Moja baka ga je obožavala, a i on je nju veoma voleo. Kada je stasao, otac mu je izabrao devojku za ženidbu.

Na nekom od kirbaja, u avgustu kod Tekija ili na Brašančevu, odnosno Tijelovu, kako se zove praznik nekoliko nedelja po Uskrsu, kod Kapele mira, što su bila mesta i povodi za okupljanje i susrete mladih, Jozef je upoznao ljubav života.

– Marica je bila iz Majura, vrlo lepa al’ sirota – reći će unuka Jozefove sestre Eve. – A Josip je imao za njega devojku iz kraja sa mirazom. Sretao se on sa devojkom koju mu je otac namenio u crkvi i pred crkvom, ali njegovo srce bilo je zauzeto. Nije hteo ništa s njom. Baka mi je pričala da je jednom Jozef došao kod nje u Stražilovsku ulicu, gde je ona svila porodično gnezdo, da joj kaže šta je naumio. „Ona i nijedna druga”, bila je njegova odluka. Baka je sklopila ruke i samo kazala: „Nemoj, Jozef, izbaciće te iz kuće.” Međutim, nije vredelo. On nije hteo da se odrekne ljubavi.

Na kraju je otišao i saopštio ocu šta je odlučio. Josip se razbesneo i uradio kako je Eva pretpostavila - izbacio je sina iz kuće. Jozef nije odstupio ni tada od svoje odluke. Poslušao je srce i oženio se Maricom.

– Bili su nadničari i mučili se u životu. U gornjoj Švapskoj su skrpili kuću u kojoj su umesto patosa imali zemljani pod. Obrađivali su nešto vinograda. Dobili su kćerku i sina. Kćerka se udala u poznatu karlovačku vinogradarsku porodicu, a sin se oženio Osiječankom nemačkog porekla – kaže Evina unuka.

Josip se nije zadržao samo na tome da izbaci sina iz kuće. Otišao je korak dalje. Sve što mu je namenio kada se oženi - vinograde, plac - prodao je. Seo je u belu lađu, otplovio do Beča, gde je naručio zvono za Kapelu mira, na kom je dao da se ugravira njegovo ime kao darodavca. Na isti način - belom lađom, zvono je dopremljeno do Karlovaca. Od pristaništa do Švapske, zapregom koju su vukli volovi ono je stiglo do Kapele mira. Taj događaj nisu propustili Švapčani. Svi su izašli na ulicu da ga dočekaju.

– Od radosti što stiže i od tuge što je tako čestit dečko ostao bez svega – dodaje Evina unuka. – Kada bi se zvono u podne oglasilo, baka bi izašla u dvorište svoje kuće i prekrstila se mrmljajući: „Osvetničko zvono, oprosti mom ocu i pomozi bratu.”

Jozef je nesrećnim slučajem život izgubio 1944. godine. Tokom Drugog svetskog rata počeo je da poboljeva i potpuno izgubio sluh, pa je čitao sa usana. U proleće 1944. bio je u poseti Evi. Nisu obratili pažnju na vreme i uprkos njenim ubeđivanjima da ostane i prenoći kod nje, on se zaputio kući iako je nastupio policijski čas. U blizini lagumova u Ulici Svetozara Markovića ustaška patrola je vikala za njim da stane, ali pošto ih nije čuo, produžio je bez zadržavanja. Nakon treće opomene zapucali su i on je na mestu ostao mrtav. Imao je 61 godinu.

Danas, Jozefova unuka koja živi u Novom Sadu i Evina iz Karlovaca kažu da bi volele da to zvono, koje na posredan način simboliše ljubav i žrtvovanje, postane i simbol mira, kojeg je manjkalo u odnosu oca prema sinu, a i danas ga nedostaje svuda po svetu.

Zorica Milosavljević