KARLOVAČKA LJUBAVNA TRIOLOGIJA (prvi deo): Šetali se i voleli, ali Georgiju i Klari NIJE BILO SUĐENO Dva dugmeta na manžetni nikad se NISU SPOJILA (FOTO)

Njegova bista s vedrim osmehom na licu, okrenuta istoku i Dunavu, kome je poveravao sve teskobe koje su mu pritiskale dušu, kao da potvrđuje malopređašnji iskaz. To što ga je pritiskalo i navelo da se pre vremena preseli na večno počivalište na Magarčevom bregu, poneo je sa sobom. Ostalo je samo da se nagađa razlog.

Ovaj nastavnik muzike i planinar potiče iz poznate karlovačke porodice. Živeli su u ulici podno Magarčevog brega, odmah do staze za izvor Vorosovo, odakle su se svi iz okoline redovno snabdevali vodom za piće. Porodično imanje delila su dvojica braće, jedan je bio omiljeni karlovački trgovac, a drugi profesor Karlovačke gimnazije. U kući u kojoj su dva brata s porodicama živela, više nikoga iz te familije odavno nema.

Planinarstvom, kojim su se Karlovčani poprilično bavili u prošlosti, zadojio ga je otac, S. G. Obojica su osvojili Triglav u različitom vremenskom razdoblju, što je u ono doba bio podvig par ekselans. Za njegovog oca se čak kaže da se prvi iz Karlovaca popeo na najvišu tačku Julijskih Alpa u Sloveniji. U „osvajanje“ Triglava sa Georgijem trebalo je da pođe i lepa, godinu dana mlađa komšinica Klara Z. , devojka prekrasne kose, divnih graorastih ili kako bi danas rekli očiju boje lavande i zanosnog osmeha, koji je obasjavao prostor. No, prst sudbine odredio je drugačije.

Odrastali su Georgije i Klara u istoj ulici, družili se, išli u istu školu, šetali po Dvorskoj bašti, do Stražilova, uz Dunav... Njegova sestra od strica Zagorka bila je Klarina školska drugarica. Pune života uživale su u svakom trenutku bezbrižne mladosti.

Sam Georgije je oduvek bio naklonjen muzici. Još kao dečkić svirao je gitaru, lepo pevao i za tili čas okupi se društvo i krenu njihove dnevne zabave. Nije im bilo strano ni da uzmu gramofon na navijanje i odu na internacionalni drum, na kom dva automobila koja prođu poznih tridesetih godina prošlog veka preko dana njime, nisu bila nikakva smetnja za igranku. Zimi su išli na Doku da se skijaju i na Dunav da se sličugaju. 

Bilo je gotovo neminovno da između njih bukne ljubav. Nisu je skrivali. Odlazili su i sami u duge šetnje, a ona je koristila svaku priliku da se sretne s njim. Pošalju je njeni u vinograd po grožđe, a ona se i tamo sastane sa Georgijem.

U šesnaestoj godini, po očevoj želji prekida školovanje u Karlovačkoj gimnaziji i odlazi u Zagreb gde završava trgovački tečaj. Sledeće godine, 1937. se vraća u Karlovce i privatno završava sedmi razred gimnazije, a Georgije maturira. Stražilovo, vinogradi, Dunav... poznate su destinacije na kojima su proveli svoje poslednje zajedničko leto u Karlovcima. On je upisao Fakultet u Beogradu, a njoj je bilo određeno da otputuje u Zagreb kod rodbine.

Kako se približavao trenutak rastanka, njihove šetnje kraj Dunava bivale su sve duže i teže. On joj u jednom momentu na Dunavu kaže: „ Ako ti je teško u duši, imaš puno reči, a nemaš kome da kažeš, dođi na Dunav i sve njemu reci, on će odneti sve tvoje brige“. Izgleda da to što je savetovao njoj nije bilo toliko efikasno po njega. Ali, ona je u kasnijem životu pribegavala tome što joj je savetovao.

Te jeseni u Zagrebu jednog dana ona ču njihov zvižduk. Kada je otišla do balkona imala je šta da vidi – Georgije sa rancem na leđima stoji na ulici i  daje joj znak da siđe. Ne postoje reči kojima bi se mogao opisati osećaj koji je njegov postupak izazvao u njoj. Rekao joj je da su ga roditelji častili jer je maturirao i da ide u Sloveniju sa grupom na Triglav. Bio je veoma srećan što ju je video i što će ostvariti svoj davni san da se popne na najviši vrh u zemlji.

Po povratku iz Slovenije ponovo je svratio. Njemu je bilo jasno da im je to poslednje viđenje. Ipak, skinuo je sa sebe džemper braon boje sa „v“ izrezom i jedno dugme od manžetne i dao joj za uspomenu, u nameri da kada on završi fakultet, a ona njene nauke u Zagrebu, ta dva dugmeta ponovo spoje. Na obostranu žalost, to se nikad nije dogodilo. Ona je čuvala i jedno i drugo, ali do uparivanja dugmadi sa manžetni nije došlo.

Približavao se rat, a njih dvoje se sve više udaljavali. Posle završenog šnajderskog kursa ona odlazi u Dubrovnik gde je njena tetka živela i posedovala butik. Obučena u konavalsku nošnju prodavala je finu garderobu na Stradunu. Nije ostala neprimećena u Dubrovniku. Imala je udvarača, ali prst sudbine s početka priče vratio ju je u Sremske Karlovce. Tokom rata radila je u pošti u rodnim Karlovcima i tako upoznala životnog saputnika sa kojim je dobila dvoje dece i teškim putem išla do određenog momenta kada je odlučila da treba taj put da prekine i dalje nastavi bez njega.

Za to vreme njena mladalačka ljubav završava studije i predaje muziku u jednoj beogradskoj školi. Oženio se dva puta, ali neuspešno. Šezdesetih godina došao je ponovo u Karlovce. Njena kćerka, tada studentkinja, znajući za neostvarenu ljubav svoje majke, pokušala je da udesi da se ponovo vide. Ona je bila spremna za to, ukoliko se on složi. Njegov odgovor je bio: „Ne mogu da je sretnem.“

Živeli su na svega dvadesetak metara razdaljine – i nisu se videli. Koju godinu posle pronela se vest Karlovcima da je umro. Otišao je na obalu Dunava kod Zemuna, kome se često poveravao, i popio šaku pilula za umirenje. Na tu vest, iz Klare je pokuljalo sve što se godinama nakupljalo, a ona prikrivala osmehom. Otišla je biciklom u polje gde su u mladosti šetali i nabrala cveće. S buketićem poljskog cveća je stigla u kuću njegove porodice, odakle je povorka kretala put gorblja na Magarčevom bregu, na kom su već počivali njegov otac i mlađa sestra. Buketić su pričvrstili na krst koji je njena kćerka nosila do groblja.

Kasnije se saznalo da je posle drugog razvoda zapao u tešku depresiju iz koje ga ni terapija nije mogla izvući. Njegov grob do svoje smrti posećivala je Klara jer nikoga od članova porodice nije više imao u Karlovcima. Kada je i ona umrla, to je nastavila da čini njena kći.

Zorica Milosavljević