КАРЛОВАЧКА ЉУБАВНА ТРИОЛОГИЈА (трећи део) Капелско звоно испричало тајну свог постанка

За разлику од тог, у то доба највећег звона у Карловачкој митрополији по имену Бимба – о ком је писала тадашња штампа, а после је ушло и у литературе – о осталим звонима тамошњих цркава се мало зна. Једно од три под куполом Капеле мира даривано је тој богомољи нешто после Бимбе под необичним околностима. И даље звони позивајући на мисе и на маријанске празнике не одајући ни име нити разлоге због којих га је дародавац поклонио.

Био је то Јосип И. - човек из исте улице у којој се налази и Капела мира, коју су некада звали Швапска због тога што су је још од 18. века насељавали Немци, мада и данас има оних који се пре служе тим именом него садашњим, проистеклим из назива мировног споразума који је на истеку 17. века склопљен у Карловцима. Јосип је живео у кући с јарковачким бројем 548, коју је његов отац саградио, и важио је за имућнијег у крају.

– У Швапској су живели скромни људи, углавном сиромашни – прича Јосипова праунука која, данас живи на другом крају Карловаца. – Покоји газда би се међу њима нашао. Већина је имала мале парцеле под виноградима, али их је предано и марљиво обрађивала и неговала. Мој прадеда је поседовао седам јутара винограда. То је био капитал! Сва фамилија с мамине стране живела је тамо. Швапчани су били католици. Недељом се морало ићи у цркву. Знала су се правила лепог понашања, а ко их не би применио, није добро прошао. До лагумова на почетку улице, свако дете је морало да се јави поздравом „Љубим руке“. Како се скрене у Швапску поздрављало се са „Хваљен Исус“. Јосипова кћи Ева, а моја бака, знала је да каже: „Немој да чујем да си прошла поред ове куће, а да се ниси јавила”. Бабе су обично седеле на сокаку и у случају да се не јавим, одмах би јој дојавиле да то нисам урадила. Била је то специфичност Швапске улице. Кад ти одговоре на поздрав са „Увек хваљен” можеш да идеш даље.

Јосип је био ожењен Маријом Мацом Тот из улице изнад, такозване горње Швапске. Имали су шесторо деце: Ангелу, Аурелију, Сидонију, Розину, Еву и Јозефа.

– Јосип је био суров човек, што се да закључити и по изразу лица на фотографијама – каже његова праунука. – Аурелију је као девојчицу једном толико тукао да је после тога умрла. Розина им је преминула од шпанске грознице. Преостале три кћери удале су се и основале своје породице. Сидонија је живела у Бечу, Ангела исто негде на територији Аустроугарске, док је моја бака Ева остала у Карловцима. Јозеф је био сушта супротност оцу. Нежан и благ човек, пун љубави. Моја бака га је обожавала, а и он је њу веома волео. Када је стасао, отац му је изабрао девојку за женидбу.

На неком од кирбаја, у августу код Текија или на Брашанчеву, односно Тијелову, како се зове празник неколико недеља по Ускрсу, код Капеле мира, што су била места и поводи за окупљање и сусрете младих, Јозеф је упознао љубав живота.

– Марица је била из Мајура, врло лепа ал’ сирота – рећи ће унука Јозефове сестре Еве. – А Јосип је имао за њега девојку из краја са миразом. Сретао се он са девојком коју му је отац наменио у цркви и пред црквом, али његово срце било је заузето. Није хтео ништа с њом. Бака ми је причала да је једном Јозеф дошао код ње у Стражиловску улицу, где је она свила породично гнездо, да јој каже шта је наумио. „Она и ниједна друга”, била је његова одлука. Бака је склопила руке и само казала: „Немој, Јозеф, избациће те из куће.” Међутим, није вредело. Он није хтео да се одрекне љубави.

На крају је отишао и саопштио оцу шта је одлучио. Јосип се разбеснео и урадио како је Ева претпоставила - избацио је сина из куће. Јозеф није одступио ни тада од своје одлуке. Послушао је срце и оженио се Марицом.

– Били су надничари и мучили се у животу. У горњој Швапској су скрпили кућу у којој су уместо патоса имали земљани под. Обрађивали су нешто винограда. Добили су кћерку и сина. Кћерка се удала у познату карловачку виноградарску породицу, а син се оженио Осијечанком немачког порекла – каже Евина унука.

Јосип се није задржао само на томе да избаци сина из куће. Отишао је корак даље. Све што му је наменио када се ожени - винограде, плац - продао је. Сео је у белу лађу, отпловио до Беча, где је наручио звоно за Капелу мира, на ком је дао да се угравира његово име као дародавца. На исти начин - белом лађом, звоно је допремљено до Карловаца. Од пристаништа до Швапске, запрегом коју су вукли волови оно је стигло до Капеле мира. Тај догађај нису пропустили Швапчани. Сви су изашли на улицу да га дочекају.

– Од радости што стиже и од туге што је тако честит дечко остао без свега – додаје Евина унука. – Када би се звоно у подне огласило, бака би изашла у двориште своје куће и прекрстила се мрмљајући: „Осветничко звоно, опрости мом оцу и помози брату.”

Јозеф је несрећним случајем живот изгубио 1944. године. Током Другог светског рата почео је да побољева и потпуно изгубио слух, па је читао са усана. У пролеће 1944. био је у посети Еви. Нису обратили пажњу на време и упркос њеним убеђивањима да остане и преноћи код ње, он се запутио кући иако је наступио полицијски час. У близини лагумова у Улици Светозара Марковића усташка патрола је викала за њим да стане, али пошто их није чуо, продужио је без задржавања. Након треће опомене запуцали су и он је на месту остао мртав. Имао је 61 годину.

Данас, Јозефова унука која живи у Новом Саду и Евина из Карловаца кажу да би волеле да то звоно, које на посредан начин симболише љубав и жртвовање, постане и симбол мира, којег је мањкало у односу оца према сину, а и данас га недостаје свуда по свету.

Зорица Милосављевић