(FOTO) PUTOVANJE U ZABORAVLJENO RITIŠEVO Da li je ovo najlepše, ali najpraznije selo u Srbiji?

Čim od grada stignete do Vlajkovca, odmah iza žute table čeka vas još jedna koja usamljeno moli da skrenete levo i obiđete zaboravljeno, i mnogima nepoznato mesto - Ritiševo. A čim pređete i zaboravljenu prugu, eto vas u selu koje vas, premda zimski ogoljeno, dočekuje s bogato našminkanim kućama nesvakidašnjih fasada i detalja, prostrano, čisto i - pusto.

- Selo je dosta imućno, jer mnogi naši meštani su u Americi, Švedskoj i Švajcarskoj - priča predsednik Saveta Mesne zajednice Ritiševo Marko Popović, inače rođeni Vrščanin kog je strast prema pecanju naselila bliže kanalu Dunav-Tisa-Dunav. - Mi smo na idealnom mestu. Nalazimo se na dva kilometra od magistrale, imamo vodu, prelepu prirodu, plodnu zemlju, vredne ljude koji su složni i relativno čisto selo.

U Ritiševu žive pretežno Rumuni, Romi i nešto malo Srba, a na spavanju ih je ukupno do 350. 

Ogranak Osnovne škole „Branko Radičević” u Uljmi, ovamo broji svega pet đaka do četvrtog razreda. Kako ko pređe u peti, tako ga čeka vozanje do Vršca i tamošnje osmoletke.

Meštani se, kako naš sagovornik kaže, svi bave poljoprivredom iako je loša, pa nisu zadovoljni. Ipak, budući da su svi izuzetno vredni, mnogi imaju i dodatnu proizvodnju kojom dopunjavaju kućni budžet.

- Svake dve-tri godine idemo od kuće do kuće i skupljamo novac, nešto poput samodoprinosa, ali uvek naglasimo za šta nam i koliko treba, ali naravno da, za sve što radimo, najviše novca dobijamo do Grada Vršca - priča Popović, napominjući da je pomaganje jedni drugima suština življenja.

Selo u znaku spomenika kulture

Kada su monasi iz Pećke patrijaršije svraćali u Banat 1660. godine, u Ritiševu su ih dočekali seoski kmetovi, dajući im prilog. To je, ujedno, i prvo pominjanje ovog sela, bar prema dostupnim podacima na internetu. Prva rumunska pravoslavna crkva-brvnara sazidana je 1735. godine, ali je nakon nje podignuta od čvrstog materijala 1763. i posvećena je Svetom Nikoli i danas je spomenik kulture od velikog značaja.

U Ritiševu se nalazi nekoliko kuća s okućnicom koje su nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture, a sve to zbog specifičnog izgleda nastalog krajem 19. veka - kuće i zidane ograde sa kapijom koja se spaja sa drugom kućom, dok u dvorištu postoje letnja kuhinja, čardak, šupa, ambar...

Za sada im je, dodaje, najbitnije da asfaltiraju put do i preko DTD-a, kao i da ponovo uklone divlju deponiju, ali da ovaj put postave i video nadzor, za šta su sve zajedno i dobili 400.000 dinara.

- Dobili smo i sto sadnica topole koje ćemo uskoro da posadimo u blizini groblja. Takođe, planiram da naredne godine postavimo i ponton na kanalu, da deca mogu da se kupaju i bezbedno izađu na obalu - kaže naš sagovornik.

A kad smo se već opet zadesili kod priče o kanalu, strastveni ribolovac kaže da je DTD izuzetno bogat velikim primercima šarana i soma, dok im je lovište, premda nesvakidašnje, i te kako za primer.

- Imamo mnogo fazanske divljači i u poslednje vreme dosta zečeva. Srneće divljači imamo malo, jer nema kod nas gde da se sakrije. Naše lovište je dugačko sedam-osam kilometara a široko svega 500 metara - napominje Popović.

I dok mlađi moraju da putuju do Vršca kako bi se bavili raznoraznim aktivnostima, stariji meštani Ritiševa se okupljaju oko Lovačkog društva „Prepelica”, šahovskog kluba i KUD-a „Dojna”.

- Moramo se pohvaliti jednom od najstarijih rumunskih pravoslavnih crkvi, novom osnovnom školom, kapelom koju smo napravili tako što smo preuredili nekadašnju školu, pa sad imamo i salu za 70 ljudi, kao i savremen tartan teren za fudbal - nabraja predsednik sela.

Ako vas je Ritiševo makar malo zaintrigiralo, eto prilike da koliko 28. decembra svratite na turnir u šahu, kada će biti prava fešta, iliti promocija proizvoda i mesa, pa što bi se reklo, biće - hrane i igara!

Tekst i foto:  Lea Radlovački

Poljoprivreda je naš život

Poljoprivrednik Aurelijan Preda od malih nogu je znao da će nastaviti tradiciju ratarenja, pa je tako „dogurao” do 200 jutara svoje i stotinak jutara zemlje koju uzima u arendu, kako bi sejao kukuruz, pšenicu i suncokret. 

Uz loš kvalitet zemlje, suše koje su zabeležile protekle dve godine, dodatno otežavaju opstanak ovog meštanina Ritiševa, koji ne misli da je poljoprivredu moguće zameniti, naročito sad kad ima svu zemlju i neophodne mašine.

- Poljoprivreda je naš život - jasan je naš domaćin koji radi zemlju zajedno sa svojom ćerkom, sinom, roditeljima, ali i uz pomoć radnika i prijatelja koji uskaču kad je sezona u jeku. - Ali nismo zadovoljni, jako je teško. Ako ne povećaju subvencije, teško ćemo uspeti. Nije ni čudo što ljudi pucaju, napuštaju zemlju i idu u inostranstvo. Ne vredi ni promeniti kulturu, svakako su sve cene oborene. Ovako ne može da se opstane, a nadam se samo da ne bude još gore.

Uprkos svim nedaćama, Preda je stava da je bolje da se bave poljoprivredom, nego da rade u nekoj firmi za 60-70.000 dinara. A da bi ipak uspeli da skrpe kraj s krajem, naš sagovornik i pravi rakiju - Zlatnu dunju - koja na svim manifestacijama u zemlji i regionu iz godine u godinu osvaja zlatne medalje. Na sve to treba dodati i da ona u sebi, tačnije u flaši, ima komadiće zlata koji, kao u snežnoj kugli, lelujaju po žućkastoj tečnosti i čine da se radoznole oči cakle. I nečija grla zažele pića...

- Na dva hektara imamo prave leskovačke dunje. Godišnje dobijemo oko četiri-pet tone dobre rakije. Nama je kvalitet bitniji od kvantiteta, pa tako ne stavljamo šećer, pokvareno voće - nabraja Preda, te dodaje da je najveći izazov izboriti se s bolešću koja svake godine napada dunju, zbog čega moraju redovno da režu zaražene grane.