(ФОТО) ПУТОВАЊЕ У ЗАБОРАВЉЕНО РИТИШЕВО Да ли је ово најлепше, али најпразније село у Србији?

Чим од града стигнете до Влајковца, одмах иза жуте табле чека вас још једна која усамљено моли да скренете лево и обиђете заборављено, и многима непознато место - Ритишево. А чим пређете и заборављену пругу, ето вас у селу које вас, премда зимски огољено, дочекује с богато нашминканим кућама несвакидашњих фасада и детаља, пространо, чисто и - пусто.

- Село је доста имућно, јер многи наши мештани су у Америци, Шведској и Швајцарској - прича председник Савета Месне заједнице Ритишево Марко Поповић, иначе рођени Вршчанин ког је страст према пецању населила ближе каналу Дунав-Тиса-Дунав. - Ми смо на идеалном месту. Налазимо се на два километра од магистрале, имамо воду, прелепу природу, плодну земљу, вредне људе који су сложни и релативно чисто село.

У Ритишеву живе претежно Румуни, Роми и нешто мало Срба, а на спавању их је укупно до 350. 

Огранак Основне школе „Бранко Радичевић” у Уљми, овамо броји свега пет ђака до четвртог разреда. Како ко пређе у пети, тако га чека возање до Вршца и тамошње осмолетке.

Мештани се, како наш саговорник каже, сви баве пољопривредом иако је лоша, па нису задовољни. Ипак, будући да су сви изузетно вредни, многи имају и додатну производњу којом допуњавају кућни буџет.

- Сваке две-три године идемо од куће до куће и скупљамо новац, нешто попут самодоприноса, али увек нагласимо за шта нам и колико треба, али наравно да, за све што радимо, највише новца добијамо до Града Вршца - прича Поповић, напомињући да је помагање једни другима суштина живљења.

Село у знаку споменика културе

Када су монаси из Пећке патријаршије свраћали у Банат 1660. године, у Ритишеву су их дочекали сеоски кметови, дајући им прилог. То је, уједно, и прво помињање овог села, бар према доступним подацима на интернету. Прва румунска православна црква-брвнара сазидана је 1735. године, али је након ње подигнута од чврстог материјала 1763. и посвећена је Светом Николи и данас је споменик културе од великог значаја.

У Ритишеву се налази неколико кућа с окућницом које су непокретно културно добро и споменик културе, а све то због специфичног изгледа насталог крајем 19. века - куће и зидане ограде са капијом која се спаја са другом кућом, док у дворишту постоје летња кухиња, чардак, шупа, амбар...

За сада им је, додаје, најбитније да асфалтирају пут до и преко ДТД-а, као и да поново уклоне дивљу депонију, али да овај пут поставе и видео надзор, за шта су све заједно и добили 400.000 динара.

- Добили смо и сто садница тополе које ћемо ускоро да посадимо у близини гробља. Такође, планирам да наредне године поставимо и понтон на каналу, да деца могу да се купају и безбедно изађу на обалу - каже наш саговорник.

А кад смо се већ опет задесили код приче о каналу, страствени риболовац каже да је ДТД изузетно богат великим примерцима шарана и сома, док им је ловиште, премда несвакидашње, и те како за пример.

- Имамо много фазанске дивљачи и у последње време доста зечева. Срнеће дивљачи имамо мало, јер нема код нас где да се сакрије. Наше ловиште је дугачко седам-осам километара а широко свега 500 метара - напомиње Поповић.

И док млађи морају да путују до Вршца како би се бавили разноразним активностима, старији мештани Ритишева се окупљају око Ловачког друштва „Препелица”, шаховског клуба и КУД-а „Дојна”.

- Морамо се похвалити једном од најстаријих румунских православних цркви, новом основном школом, капелом коју смо направили тако што смо преуредили некадашњу школу, па сад имамо и салу за 70 људи, као и савремен тартан терен за фудбал - набраја председник села.

Ако вас је Ритишево макар мало заинтригирало, ето прилике да колико 28. децембра свратите на турнир у шаху, када ће бити права фешта, илити промоција производа и меса, па што би се рекло, биће - хране и игара!

Текст и фото:  Леа Радловачки

Пољопривреда је наш живот

Пољопривредник Аурелијан Преда од малих ногу је знао да ће наставити традицију ратарења, па је тако „догурао” до 200 јутара своје и стотинак јутара земље коју узима у аренду, како би сејао кукуруз, пшеницу и сунцокрет. 

Уз лош квалитет земље, суше које су забележиле протекле две године, додатно отежавају опстанак овог мештанина Ритишева, који не мисли да је пољопривреду могуће заменити, нарочито сад кад има сву земљу и неопходне машине.

- Пољопривреда је наш живот - јасан је наш домаћин који ради земљу заједно са својом ћерком, сином, родитељима, али и уз помоћ радника и пријатеља који ускачу кад је сезона у јеку. - Али нисмо задовољни, јако је тешко. Ако не повећају субвенције, тешко ћемо успети. Није ни чудо што људи пуцају, напуштају земљу и иду у иностранство. Не вреди ни променити културу, свакако су све цене оборене. Овако не може да се опстане, а надам се само да не буде још горе.

Упркос свим недаћама, Преда је става да је боље да се баве пољопривредом, него да раде у некој фирми за 60-70.000 динара. А да би ипак успели да скрпе крај с крајем, наш саговорник и прави ракију - Златну дуњу - која на свим манифестацијама у земљи и региону из године у годину осваја златне медаље. На све то треба додати и да она у себи, тачније у флаши, има комадиће злата који, као у снежној кугли, лелујају по жућкастој течности и чине да се радозноле очи цакле. И нечија грла зажеле пића...

- На два хектара имамо праве лесковачке дуње. Годишње добијемо око четири-пет тоне добре ракије. Нама је квалитет битнији од квантитета, па тако не стављамо шећер, покварено воће - набраја Преда, те додаје да је највећи изазов изборити се с болешћу која сваке године напада дуњу, због чега морају редовно да режу заражене гране.