NININE MUSTRE: Snaga predaka
Sve je teže snalaziti se u današnjem vremenu.
Previše je tuge, previše očaja, besa i rezigniranosti sa jedne, a sve više bahatosti, gordosti, manipulacije i laži sa druge. Kako ostati miran kada su nemiri svuda oko tebe? Kako se detetu nasmešiti i uveriti ga da je sve u redu, pružiti mu osećaj zaštićenosti, sigurnosti i spokoja kada toga nigde oko tebe nema? Kažu treba u sebi pronaći mir, pronaći stabilnost, snagu, spokoj i sigurnost, ali kako?
U jednom periodu života mislila sam da je dovoljno okrenuti glavu, posvetiti svoju pažnju onome što je dobro i lepo, ali to je moguće samo do određene granice. Kada one najuže granice koje postavim oko sebe neko pokušava da probije, moram da pružim otpor. Svako ima svoj način. Ja recimo više ne trpim neistinu.
Govorim u oči ono što imam da kažem lažljivcima, raskrinkavam njihove priče i primećujem da koliko god da su spremni daleko da idu, ipak se pred istinom povlače. Nerado i sporo, ali istina ih pobeđuje. Čisto srce koje je otvoreno ima mnogo veću snagu od svih lažljivaca koji svoju manipulaciju maskiraju podizanjem glasa i pokušajima demonstracije sile u stilu „Znaš li ti ko sam ja?“
Takve i slične izjave me uvek nasmeju, jer se setim one priče kako je službenica na šalteru čoveku koji je imao nerazumne zahteve i na kraju kao argument postavio to pitanje odgovorila preko razglasa tražeći od obezbeđenja da dođe i pomogne čoveku koji ne zna ko je. Ako u teškim situacijama uspe da se nasmeje, čovek dobija neverovatnu snagu. Dobija iznenadni predah, jer se druga strana iznenadi i makar na kratko povuče.
A u tom predahu može toliko toga da se učini da se još veća moć u sebi prikupi. Sa nekoliko dubokih udaha umiri se i osnaži ceo organizam, a onda se čovek podseti da svetlost uvek pobeđuje tamu, kako god u trenutku izgledalo i da u svakome od nas borave hiljade predaka čije borbe i snagu preživljavanja nosimo u sebi. Kada god mi zatreba dodatna snaga u nekoj situaciji, pomislim kako nisam sama i zamislim da iza mene stoje hiljade mojih predaka kroz koje struji reka života i sliva se u mene, ovakvu kakva sam danas.
Ta pomisao je toliko svetla i snažna da imam osećaj da mogu da poletim. Setim se pravih reči, napravim pravi gest, osetim tačno šta da bude moj sledeći korak. Ako se desi da se stvar ne reši kako bih želela, ostajem mirna i staložena znajući da je to samo korak i da se sve odvija baš onako kako treba, učinila sam najbolje što sam mogla, a život će da mi pokaže kako i šta dalje.
Strpljenje i mir postižem samo onda kada dam sve od sebe. Tada nema nikakvog osećaja krivice, nema razočaranja i osećam da svi oni koji su bili pre mene negde tamo klimaju glavom u znak odobravanja i uveravanja da su zauvek tu za mene, jer u mojim genima žive i dalje. Hvala im za život i za snagu.
Nina Martinović Armbruster
