NININE MUSTRE: Ploča i klin
Nekada sam bila ozbiljna brbljivica. Mogla sam satima da pričam bez prestanka i verovala sam da sam svojim sagovornicima zanimljiva i da su im moje priče zabavne.
I trudila sam se da budu zabavne. Doterivala bih te svoje priče raznim detaljima, nisam se libila da ponešto i izmislim kako bi bilo što zabavnije. Takođe sam mogla satima da pojašnjavam svoje stavove, da idem u detalje kako sam došla do njih, da dajem primere iz života ili da smišljam metafore kako bi ih ljudi što bolje razumeli, a sve u nadi da će ih prihvatiti. Bilo mi je baš važno da ljudi razumeju šta mislim i zašto tako mislim.
Kako je vreme prolazilo uviđala sam da je mnogo mudrije da slušam šta drugi imaju da kažu, da ću tako proširiti svoje vidike i nešto novo naučiti, pa je moja brbljivost polako jenjavala, a u slušanju sam bila sve bolja. Pored sluha, izoštrila su se i neka druga čula, pogotovo ona koja ne spadaju u onih pet opštepoznatih. Sve sam bolje osećala svoje sagovornike.
Sitni pokreti tela, mimika lica, položaj u kojem stoje ili sede, sve mi je to davalo jasniju sliku o tome kakva je osoba sa kojom razgovaram, jer reči koje izgovaramo ne moraju uvek da odražavaju ono što zaista mislimo i kako se osećamo.
U stvari, naša kultura je nametnula da je ono što izgovaramo često baš u suprotnosti sa onim što stvarno mislimo i osećamo. I još mislimo da sa tim možemo da se provučemo i da to niko ne primećuje.
Možda i ne primećuje na svesnom nivou, ali negde duboko u sebi, svako još uvek ima taj osećaj koji daje signale da nešto ne štima, da nešto škripi u komunikaciji. Zbog toga su nesporazumi redovni pratioci gotovo svake komunikacije.
Jedan od primera je moj pokušaj da nekome ukažem na šansu da unapredi svoj posao, svoj nastup, svoju komunikaciju, ali nailazim na otpor i pitanje da pojasnim na šta konkretno mislim.
Tada se obično upecam i dam neki primer kao obrazac po kojem ta osoba funkcioniše i umesto da osoba uzme u obzir mogućnost da promeni obrazac ponašanja, ona krene da mi se pravda i objašnjava zašto se baš tako ponašala u određenoj situaciji.
Čak i na moje insistiranje da je to samo primer i da ne zameram, nego samo primećujem i sugerišem kako da komunikacija bude plodonosnija, ta osoba i dalje insistira da mi objašnjava i prepričava već odigrani scenario. I tako bismo mogli satima „ja u klin, on u ploču“ i nikakve koristi od svega toga.
Zato sve više ćutim, sve manje objašnjavam i sve više osluškujem, posmatram i osećam. I primećujem da je sve više ljudi sa kojima se već i pogledom sasvim dobro razumem, a to me veoma raduje, jer ne trošim energiju na objašnjavanje. A šta će neko ko bi da se objašnjava misliti o meni, ionako zavisi od toga šta taj misli o sebi i to nema mnogo veze sa mnom. Između klina i ploče biram svoj mir.
Nina Martinović Armbruster
