INTERVJU: ERIKA HJUZ, PROFESORKA POZORIŠNE UMETNOSTI Početak nečeg mnogo većeg

Kao učesnica Foruma za istraživanje pozorišne umetnosti za decu i mlade na prošlonedeljnom Međunarodnom festivalu pozorišta za decu Subotica, otkrila je da trenutno radi na tome kako se na pozorišnu umetnost odrazilo bacanje atomske bombe na Hirošimu. Erika Hjuz je inače Amerikanka i veoma inspirativna sagovornica.

 Kakvo je to „pozorište za društvenu promenu“?

- U teoriji, to je pozorište koje je u funkciji društvene pravde, ekologije, prava mladih… U praksi, to znači da osim što predajem, takođe pišem, režiram i radim sa mladima ili za mlade. Sarađujem i sa muzejima, a mojim performansima pokušavam i da se obratim ljudima koji nisu pozorišni poslenici.

 Kada ste se odlučili da iz prakse pređete u teoriju, na fakultet?

- Kada sam studirala, pohađala sa dramsku školu, u Njujorku. Bila sam fokusirana na režiju. Imala sam 18. Mislila sam samo na jedno – Brodvej (smeh). A onda, posle dve godine studija, postalo mi je veoma dosadno, jer sam shvatila da što više studiram dramu sve manje znam o svetu. Nisam znala šta bih ja to predstavila drugima. Poznavala sam samo tehnike predstavljanja. Promenila sam kurs i diplomu osnovnih studija stekla iz istorije i engleske književnosti. Tad sam već osećala da imam šta da kažem. Master i doktorske studije sam završila kombinujući sve što sam do tad naučila. 

Na festivalu u Subotici videli smo mnoge promene. Jedna od njih je tehnološka, postoje predstave urađene u tehnici virtuelne realnosti. Vi predajete baš predmet koji se tiče promene, pa me zanima vaš pogled na duh vremena i sve što on nosi, u odnosu na pozorište?

- Pročitala sam nedavno vest Bi-Bi-Sija o tome kako se u mnogim zemljama koje imaju raširenu upotrebu mobilnih telefona i kompjutera promenio vid, kao čulo gledanja. Istraživanja su apostrofirala jugoistočnu Aziju, ali i Evropu, SAD, kao zemlje u kojima mladi pogotovo, gube moć da vide na daljinu. Mene to čini zapitanom nad iskustvom u teatru, gde čak i ja kad ne ponesem naočare, a sedim nazad u publici, škiljim kako bih videla šta se dešava na sceni. Ako se ljudska tela fizički menjaju kako bi se prilagodila novim tehnologijama, onda to znači da će i pozorišni stvaraoci, a već smo videli tuce predstave ovde, praviti predstave tako da se svi zbijemo na sceni i budemo bliže izvođačima. To dovodi u pitanje velika gledališta u aktuelnim pozorišnim salama, kao i interakciju koja će biti neophodna narednim generacijama. 

 Pre nego što ste istraživali Hirošimu, poznato mi je da ste se bavili uticajem Holokausta na pozorišnu umetnost. Odakle vam takva interesovanja?

- Moja deda je bio hirurg i služio je u američkoj avijaciji, a baba je volontirala u Crvenom krstu. Tako su se upoznali, preko okeana, u Francuskoj. Verovatno su mislili da su samo imali sjajan vikend, ali ispostaviće se da je to bio početak nečeg mnogo većeg. Dva meseca kasnije su se našli u Americi, a zatim je rođen moj otac. Deda je bio među prvim doktorima koji je posetio koncentracioni logor Mathausen nakon rata i on nije o tome puno pričao, sve dok nije došao u doba kada samo imali neverovatno iskustvo sa njim. Preko TV-a, 2000. godine, kada je TV imao vezu sa internetom, pitali smo ga šta želi da vidi, a on je rekao Mathausen! Kada smo našli mapu logora, on je počeo da govori priču o tome šta je doživeo tamo, i nekim od najtežih odluka koje je morao da donese. I pre toga sam u školi čitala „Noć“ Elija Vizela. Sećam se veoma živopisnih opisa „snega“ koji je zapravo bio pepeo kremiranih. Čitajući, počela sam da plačem toliko da sutra nisam mogla da odem u školu. Nikad nisam doživela nešto slično. Mama je od nastavnice zahtevala da pročitam nešto drugo (smeh)… Mnogo godina posle, sada znajući i dedinu priču, uspela sam da dovršim „Noć“ i osetila sam spiritualno olakšanje, ali i odgovornost. Kada sam maturirala, imala sam „aha!“ momenat uviđajući da nema baš mnogo naučnih radova na temu Holokausta u dečjem pozorištu. Moji mentori su učili zajedno sa mnom i bilo je to sjajno iskustvo.

Tekst i foto: Igor Burić