KNJIŽEVNA KRITIKA Zapis srećne plovidbe: Metež Perice Markova
Beograd: Čigoja štampa, 2024
Moto zbirke na samom početku postavlja uznemirujuće pitanje iz stiha Vaska Pope: „Je li ovo naš svet ili nije”. Poezija Perice Markova ne potiče, dakle, iz perspektive onoga koji preispituje gostoljubivost sveta ili našu udobnost u njemu, već čitavu ideju pripadnosti svetu koji je možda tuđ. Dvojstvo „jeste” ili „nije” ostaje neodgonetnuto i prenosi se u pesnički repertoar Perice Markova, gde su polariteti česti i postavljeni jedan kraj drugog, kao poziv na ucelovljenje kroz prihvatanje ambivalentnosti sveta. Ovo ponekada dovodi do utiska repetitivnosti, ali istovremeno umiruje napetost koju suprotnosti obično izazivaju – sve se na kraju izjednačava i svodi na isto: „I reč i govor / I mržnja i ljubav / I govor mržnja / I reč ljubav / I mir = rat / I rat = mir”. Iako to ume da pojednostavi i banalizuje izraz, ujedno i pročišćava od potrebe da se jezička alhemija ostvaruje u jazu ili provaliji između oprečnih principa koji čine svet. Tako se Markov preobražava iz pesnika koji treba da sagleda ili premosti provaliju u onoga koji se sam nalazi u njoj, kao u grotlu, moru ili reci. Tri ciklusa u zbirci – „U grotlu”, „Dnevnik jednog broda” i „Neke ribe” – u potpunosti odražavaju ovakvu koncepciju.
Uvodni ciklus, koji se sastoji samo od jedne pesme, „Ne brini”: „Tu sam / Gde je / Duša / Gde je / I njen život”, služi kao orijentir u svetu koji možda nije naš, ali u kojem se ipak može naći svoje mesto. Prateći svoju dušu, lirski subjekt prvo otvara grotlo: „Znatiželjno / Razočarano // Otvaram vrata / Otvaram prozore i svet // Da se provetrim / Da se provetrimo”. Ovakav tip pesme predstavlja spoj poetika Novice Tadića i Momčila Nastasijevića, vidljiv u svedenom, zbijenom izrazu, ponekad demonskog intenziteta. Komparativni potencijal Nastasijevićeve i Tadićeve lirike u savremenoj kritici često se iscrpljuje u tome što se svaki zgusnut izraz posmatra kao nastasijevićevski, a đavolji motiv kao tadićevski. Ovde to, međutim, nije slučaj, jer Markov svojom poezijom i otvara i zatvara grotlo, spasavajući lirskog junaka iz ništavila, a reč iz sveopšteg meteža. Ako je Tadićeva poezija, prema rečima Jovana Delića, „iscijeđena iz mraka kraja veka i naše novije istorije i patnje”, onda poezija Perice Markova predstavlja prikupljanje poslednjih kapi u poeziju koja ne opija, ali može da utoli žeđ za utehom i lepotom. Pesma „Istrgnuta stranica” iz ciklusa „Dnevnik jednog broda”, i jedna od najuspelijih u knjizi, daje upravo ono što je istrgnuto iz istorija i dnevnika, a to je „zapis srećne plovidbe”: „molitve uz buru / u srcu mornara // svet oko tišine / i samo jednu utehu / zbog koje se plovilo”. Pesma „Plovilo u metežu” predstavlja izvrsnu minijaturu koja oslikava kako se razjedinjenost i nesaglasnost sveta utapaju jedna u drugu, poput plovila u moru ili glasova u metežu: „Muški kitovi / Ženske obale // Dobri plivači / Loše more”.
U ciklusu „Neke ribe” pretapanje postaje još gušće i intenzivnije, ali se konačno nazire mogućnost ucelovljenja kroz konkretizovanu viziju ulova. Ovaj ciklus je i vrhunac zbirke, gde nijedna pesma nije slaba, a svaka poetska ideja, poput ribe u ekosistemu, nalazi originalan izraz u poetičkom sistemu Perice Markova. Formalni eksperimenti odvijaju se na nivou suptilne igre, čija je draž u nenametljivosti i nepretencioznosti izraza: „Ti si slatka / stvarno slatka / vrlo slatka // jako slatka / i najslađa / od svih riba / koje znam // i to je / meni dovoljno” („Babuška”). Osećaj da je neka riba dovoljna onakva kakva jeste – bila to štuka, šaran ili som – i pored pretnji od antiribe ili neuhvatljivosti retke ribe, donosi utehu „zbog koje se plovilo” i zbog koje se zavirilo u grotlo sveta. Zatvaranje unutrašnjeg grotla odvija se na manje dramatičnom, ali dubljem i trajnijem nivou: „ja mogu u mulj / mulj / ne može u mene”. Na taj način, integritet lirskog junaka ostaje neozleđen i očišćen od „sluzave proždrljivosti” riba i ljudi, a pesma, uprkos sveprisutnom metežu, ostaje zapis o jednoj srećnoj plovidbi.
Sanja Perić