PRI­ČE O KNJI­GA­MA Taj­ni pro­la­zi kroz vre­me i pro­stor

Knji­žev­na de­la ko­ja be­le­že ta­kvu vr­sti od­stu­pa­nja ime­nu­ju se kao fan­ta­sti­ka i za­u­zi­ma­ju do­bar deo knji­žev­nog opu­sa ko­ji nam slu­ži ne sa­mo za za­do­volj­stvo, ne­go i za na­uk i spo­zna­ju “ka­ko ži­ve­ti”, za upo­zo­re­nje da ži­vot ni­kad ni­je jed­no­stran i da dva plus dva ne mo­ra ne­mi­nov­no da bu­de baš če­ti­ri.
Zva­lo se to “por­tal fikšn” ili “por­tal fan­ta­zi”, ili ko­ji li već mo­de­ran na­ziv, na pri­mer, ja­pan­ski “ise­kai” ko­ji uklju­ču­je ro­ma­ne, fil­mo­ve, man­gu, ani­me i vi­deo igri­ce ko­je se vr­te oko ra­se­lje­ne oso­be ili lju­di ko­ji su pre­ve­de­ni u dru­gi svet i mo­ra­ju da pre­ži­ve u ne­kom dru­gom sve­tu, kao što je svet fan­ta­zi­je, su­sre­će­mo se sa ovim “taj­nim pro­la­zi­ma” u dru­ge, pa­ra­lel­ne stvar­no­sti čim po­sta­ne­mo do­volj­no sve­sni da za­i­sta spo­zna­je­mo i po­i­ma­mo knji­žev­na de­la jer pi­sci i je­su pret­hod­ni­ca, pi­o­ni­ri spo­sob­ni da ime­nu­ju no­ve fe­no­me­ne. 

Za­pa­nju­ju­će je la­gan pre­laz ba­ri­je­re iz­me­đu stvar­no­sti i ma­šte u onoj ču­ve­noj baj­ci o voj­ni­ku ve­te­ra­nu ko­ji je su­sreo ve­šti­cu pa sa­da obi­la­zi dr­vo­red-šu­mu, ide od sta­bla do sta­bla i u sva­kom od njih su­sre­će sve ve­će i ve­će pse dok tra­ga za bla­gom ali, s dru­ge stra­ne, jed­no­stav­ni­ji je i uver­lji­vi­ji mo­tiv iz Še­he­re­za­di­ne pri­če o Ala­di­nu i 40 raz­boj­ni­ka; “Se­za­me, otvo­ri se” pre­laz je pre­ko – ili kroz? – vre­men­ske ba­ri­je­re, pre ši­fra to jest je­zič­ki ključ za otva­ra­nje vra­ta pe­ći­ne, ne­go što je ne­ka­kva već ma­gi­ja ili ču­do.
Pri­stu­pi i pre­po­zna­va­nje ovih por­ta­la raz­ba­ca­nih di­ljem div­nih ide­ja još lep­ših li­te­rar­nih ostva­re­nja go­to­vo su ne­iz­bro­ji­vi, pa se tre­ba pri­se­ti­ti ne­kih od naj­u­pe­ča­tlji­vi­jih. Or­man (kre­de­nac, za­bo­ra­vlje­na reč?) kod K.S.Lu­i­sa ko­ji ne­po­gre­ši­vo, u tre­nu pre­ba­cu­je ju­na­ke u Nar­ni­ju, ru­pa (ja­zbi­na) ili ogle­da­lo kod Ke­ro­la, Ba­u­ma­no­va ze­mlja Oz i tor­na­do kao “sred­stvo pu­to­va­nja” za bek­stvo iz Kan­za­sa, kod Tol­ki­na Si­ve lu­ke, a Vels je jed­no­stav­no “iz­mi­slio” spra­vu, vre­me­plov, ko­ja kao “De­us ex ma­hi­na” očas po­sla raz­gr­će vre­men­ske stru­je i ta­la­se, ši­fre i ko­do­ve, dok M. En­de svog ju­na­ka snom na pra­šnja­vom ta­va­nu očas po­sla ba­ca u “bes­kraj­ne pri­če”. Alek­san­dar Grin, u ru­še­vi­na­ma hod­ni­ka i ofi­sa ne­ka­da­šnje pre-so­vjet­ske ban­ke, ju­na­ka uba­cu­je u no­vu, fan­ta­stič­nu “stvar­nost lju­ba­vi” te­le­fon­skim raz­go­vo­rom sa apa­ra­ta ko­ji i ni­je pri­klju­čen na te­le­ko­mu­ni­ka­ci­o­nu mre­žu, a Sti­ven King  po­do­sta za­ple­ta u svo­jim po­de­be­lim knji­ga­ma za­sni­va na pa­ra­le­nim stvar­no­sti­ma (Ta­li­sman, Mrač­na ku­la, pa čak i vre­men­ska ma­ši­na u Da­la­su ’63...).

Uvek za­ni­mljiv, in­tri­gan­tan, za­vo­dljiv i uz­bu­dljiv Nil Gej­men ko­ri­sti pre­laz u “dru­gi svet” u “Ko­ra­li­ni”, “Ni­ka­do­đi­ji”, a da i ne spo­mi­nje­mo “Ame­rič­ke bo­go­ve” gde se či­tav je­dan ni­vo pri­če od­mo­ta­va u gla­vi ju­na­ka Sen­ka dok spa­va, a Sta­ni­slav Lem ju­na­ka uvo­di u pa­ra­lel­ni svet u ko­me je i da­lje ži­va de­voj­ka ko­ja se u stvar­nom sve­tu ubi­la. Kod Ro­u­lin­go­ve por­ta­li u vi­du sta­rih či­za­ma i slič­nih sme­šnih i iz­an­đa­lih pred­me­ta le­že po pu­te­vi­ma (zbi­lje), Den Si­mons na pa­ra­lel­nim sve­to­vi­ma za­sni­va ve­ći­nu svog knji­žev­nog opu­sa, baš kao što i Asi­mov očas po­sla pre­ba­cu­je vre­me­šnog ju­na­ka u dru­gu vre­men­sko-pro­stor­nu zo­nu.

Knji­ge ko­je smo spo­mi­nja­li su sjaj­ne. Ne­ke od njih bri­ljant­ne, ne­po­no­vlji­ve, a eto, čak ni­smo mo­ra­li ni da spo­mi­nje­mo ostva­re­nja Bul­ga­ko­va (Maj­stor i Mar­ga­ri­ta), Ur­su­le Le­gvin (Ne­be­ski strug) i Fi­li­pa K. Di­ka (Ubik). Ono što ih po­ve­zu­je je či­nje­ni­ca da se do dru­ge stvar­no­sti sti­že bo­žan­skom (pi­šče­vom) in­ter­ven­ci­jom (i ima­gi­na­ci­jom). 
Po­sto­je, ipak, i bo­gom­da­ni pi­sci ko­ji su spo­sob­ni da isti re­zul­tat po­stig­nu pri­rod­nim, mir­nim pu­tem. Ta­ko fan­ta­stič­ni ro­ma­ni Fran­ca Kaf­ke uop­šte i ni­su pi­sa­ni u klju­ču fan­ta­sti­ke. Zbi­lja u nji­ma je dru­ga­či­ja stvar­nost, ali je isto­vre­me­no i stvar­nost u ko­joj za­i­sta ži­vi­mo i mi. 
Pred maj­sto­rom tre­ba ski­nu­ti ka­pu, šam­pi­o­nu no­vih-sta­rih sno­va (ili noć­nih mo­ra) obe­si­ti oko vra­ta zlat­nu me­da­lju, ali mo­ra­mo bi­ti is­kre­ni: što se vi­še ba­vi­mo Kaf­kom, ži­vot nas sve vi­še bo­li. Isu­vi­še je otre­žnju­ju­će zbi­lje ko­ju on nu­di. Baš kao i u pa­ra­lel­noj stvar­no­sti tam­nog vi­la­je­ta:  uzmi ili osta­vi, ka­ja­ćeš se.
Đor­đe Pi­sa­rev