ПРИ­ЧЕ О КЊИ­ГА­МА Тај­ни про­ла­зи кроз вре­ме и про­стор

Књи­жев­на де­ла ко­ја бе­ле­же та­кву вр­сти од­сту­па­ња име­ну­ју се као фан­та­сти­ка и за­у­зи­ма­ју до­бар део књи­жев­ног опу­са ко­ји нам слу­жи не са­мо за за­до­вољ­ство, не­го и за на­ук и спо­зна­ју “ка­ко жи­ве­ти”, за упо­зо­ре­ње да жи­вот ни­кад ни­је јед­но­стран и да два плус два не мо­ра не­ми­нов­но да бу­де баш че­ти­ри.
Зва­ло се то “пор­тал фикшн” или “пор­тал фан­та­зи”, или ко­ји ли већ мо­де­ран на­зив, на при­мер, ја­пан­ски “исе­каи” ко­ји укљу­чу­је ро­ма­не, фил­мо­ве, ман­гу, ани­ме и ви­део игри­це ко­је се вр­те око ра­се­ље­не осо­бе или љу­ди ко­ји су пре­ве­де­ни у дру­ги свет и мо­ра­ју да пре­жи­ве у не­ком дру­гом све­ту, као што је свет фан­та­зи­је, су­сре­ће­мо се са овим “тај­ним про­ла­зи­ма” у дру­ге, па­ра­лел­не ствар­но­сти чим по­ста­не­мо до­вољ­но све­сни да за­и­ста спо­зна­је­мо и по­и­ма­мо књи­жев­на де­ла јер пи­сци и је­су прет­ход­ни­ца, пи­о­ни­ри спо­соб­ни да име­ну­ју но­ве фе­но­ме­не. 

За­па­њу­ју­ће је ла­ган пре­лаз ба­ри­је­ре из­ме­ђу ствар­но­сти и ма­ште у оној чу­ве­ној бај­ци о вој­ни­ку ве­те­ра­ну ко­ји је су­срео ве­шти­цу па са­да оби­ла­зи др­во­ред-шу­му, иде од ста­бла до ста­бла и у сва­ком од њих су­сре­ће све ве­ће и ве­ће псе док тра­га за бла­гом али, с дру­ге стра­не, јед­но­став­ни­ји је и увер­љи­ви­ји мо­тив из Ше­хе­ре­за­ди­не при­че о Ала­ди­ну и 40 раз­бој­ни­ка; “Се­за­ме, отво­ри се” пре­лаз је пре­ко – или кроз? – вре­мен­ске ба­ри­је­ре, пре ши­фра то јест је­зич­ки кључ за отва­ра­ње вра­та пе­ћи­не, не­го што је не­ка­ква већ ма­ги­ја или чу­до.
При­сту­пи и пре­по­зна­ва­ње ових пор­та­ла раз­ба­ца­них ди­љем див­них иде­ја још леп­ших ли­те­рар­них оства­ре­ња го­то­во су не­из­бро­ји­ви, па се тре­ба при­се­ти­ти не­ких од нај­у­пе­ча­тљи­ви­јих. Ор­ман (кре­де­нац, за­бо­ра­вље­на реч?) код К.С.Лу­и­са ко­ји не­по­гре­ши­во, у тре­ну пре­ба­цу­је ју­на­ке у Нар­ни­ју, ру­па (ја­зби­на) или огле­да­ло код Ке­ро­ла, Ба­у­ма­но­ва зе­мља Оз и тор­на­до као “сред­ство пу­то­ва­ња” за бек­ство из Кан­за­са, код Тол­ки­на Си­ве лу­ке, а Велс је јед­но­став­но “из­ми­слио” спра­ву, вре­ме­плов, ко­ја као “De­us ex ma­hi­na” очас по­сла раз­гр­ће вре­мен­ске стру­је и та­ла­се, ши­фре и ко­до­ве, док М. Ен­де свог ју­на­ка сном на пра­шња­вом та­ва­ну очас по­сла ба­ца у “бес­крај­не при­че”. Алек­сан­дар Грин, у ру­ше­ви­на­ма ход­ни­ка и офи­са не­ка­да­шње пре-со­вјет­ске бан­ке, ју­на­ка уба­цу­је у но­ву, фан­та­стич­ну “ствар­ност љу­ба­ви” те­ле­фон­ским раз­го­во­ром са апа­ра­та ко­ји и ни­је при­кљу­чен на те­ле­ко­му­ни­ка­ци­о­ну мре­жу, а Сти­вен Кинг  по­до­ста за­пле­та у сво­јим по­де­бе­лим књи­га­ма за­сни­ва на па­ра­ле­ним ствар­но­сти­ма (Та­ли­сман, Мрач­на ку­ла, па чак и вре­мен­ска ма­ши­на у Да­ла­су ’63...).

Увек за­ни­мљив, ин­три­ган­тан, за­во­дљив и уз­бу­дљив Нил Геј­мен ко­ри­сти пре­лаз у “дру­ги свет” у “Ко­ра­ли­ни”, “Ни­ка­до­ђи­ји”, а да и не спо­ми­ње­мо “Аме­рич­ке бо­го­ве” где се чи­тав је­дан ни­во при­че од­мо­та­ва у гла­ви ју­на­ка Сен­ка док спа­ва, а Ста­ни­слав Лем ју­на­ка уво­ди у па­ра­лел­ни свет у ко­ме је и да­ље жи­ва де­вој­ка ко­ја се у ствар­ном све­ту уби­ла. Код Ро­у­лин­го­ве пор­та­ли у ви­ду ста­рих чи­за­ма и слич­них сме­шних и из­ан­ђа­лих пред­ме­та ле­же по пу­те­ви­ма (зби­ље), Ден Си­монс на па­ра­лел­ним све­то­ви­ма за­сни­ва ве­ћи­ну свог књи­жев­ног опу­са, баш као што и Аси­мов очас по­сла пре­ба­цу­је вре­ме­шног ју­на­ка у дру­гу вре­мен­ско-про­стор­ну зо­ну.

Књи­ге ко­је смо спо­ми­ња­ли су сјај­не. Не­ке од њих бри­љант­не, не­по­но­вљи­ве, а ето, чак ни­смо мо­ра­ли ни да спо­ми­ње­мо оства­ре­ња Бул­га­ко­ва (Мај­стор и Мар­га­ри­та), Ур­су­ле Ле­гвин (Не­бе­ски струг) и Фи­ли­па К. Ди­ка (Убик). Оно што их по­ве­зу­је је чи­ње­ни­ца да се до дру­ге ствар­но­сти сти­же бо­жан­ском (пи­шче­вом) ин­тер­вен­ци­јом (и има­ги­на­ци­јом). 
По­сто­је, ипак, и бо­гом­да­ни пи­сци ко­ји су спо­соб­ни да исти ре­зул­тат по­стиг­ну при­род­ним, мир­ним пу­тем. Та­ко фан­та­стич­ни ро­ма­ни Фран­ца Каф­ке уоп­ште и ни­су пи­са­ни у кљу­чу фан­та­сти­ке. Зби­ља у њи­ма је дру­га­чи­ја ствар­ност, али је исто­вре­ме­но и ствар­ност у ко­јој за­и­ста жи­ви­мо и ми. 
Пред мај­сто­ром тре­ба ски­ну­ти ка­пу, шам­пи­о­ну но­вих-ста­рих сно­ва (или ноћ­них мо­ра) обе­си­ти око вра­та злат­ну ме­да­љу, али мо­ра­мо би­ти ис­кре­ни: што се ви­ше ба­ви­мо Каф­ком, жи­вот нас све ви­ше бо­ли. Ису­ви­ше је отре­жњу­ју­ће зби­ље ко­ју он ну­ди. Баш као и у па­ра­лел­ној ствар­но­сти там­ног ви­ла­је­та:  узми или оста­ви, ка­ја­ћеш се.
Ђор­ђе Пи­са­рев