PRIČE O KNJIGAMA Životi pisaca

Dakle, jesu li sudbine pisaca intenzivnije, strašnije i tužnije od života njihovih junaka? Da li bi priče i pesme ispevane o životima pisaca bile jače i surovije od knjiga koje su oni sami ispisali o izmišljenim junacima? Razmišljamo li mi, čitaoci, o tome dok smo jošte pa mladi, zbunjeni ali i zadivljeni nad darom tih ljudi, pisaca, smrtnika koji su sposobni da ispisuju te božanske stvari, te knjige koje nam oduzimaju dah, ali oduzimaju i sate života koje provodimo uz tekst koji je smešten u izmišljene svetove, žrtvujući toliko vremena koje smo mogli provesti živeći “pravim” životom?

Kafka, koji ostavlja u amanet prijatelju da spali sve one zaumne, vanvremenske stranice velike književnosti koje je ispisao poput nekog “umetnika u gladovanju”, svestan da je čovek pred životom, na kraju svih krajeva, nemoćan i da leži na leđima kao buba; veliki lovac, zavodnik, pijanac i genije Hemingvej se ubija kada neminovnost godina čini od njega samo polovinu čoveka kakvim on aktivnog čoveka zamišlja...

Ali, oni su tek uzorak onih koji su (da li?) sami birali sudbinu. Šta je birao Lorka, a šta Miljković obešen na jadno drvce u šumarku pokraj Zagreba? Šta se to desilo sa majstorom Hamsunom kome su čitaoci vraćali stotine, hiljade i stotine hiljada knjiga posle Drugog rata u kome je pokazao simpatije za naciste, šta je to nateralo velikog Selindžera da se isključi iz života i prestane da objavljuje, zar to već samo po sebi nije smrt pisca? Zašto je Ćopić skokom sa mosta “izneverio” sopstveni bodri duh, gde su to iščezli Furnije i Egziperi, jedan izgubljen u fantomskom šumarku usred bitke u Prvom ratu, drugi odleteo na put bez povratka na jednom od svojih noćnih letova? Rembo je umro u godinama kada drugi pesnici tek počinju da pišu, Edgar Alan Po, još jedan genije, mlad i pijan završava život u nekom uličnom kanalu, a Dmitrij Ivanovič Pisarev, tek stasao, znalac teorije književnosti i kritike, davi se na morskoj plaži udaljenoj tek par metara od vode ne dublje od pedesetak santimera?  

Šta je to bilo sa čitavom svitom ruskih pisaca rođenih u zlo doba, Pasternakom, Harmsom, naravno majstorom Bulgakovim, pa čak i nobelovcem Brodskim? Silvija Plat je posle više pokušaja uspela da se ubije, Bukovskom je je život skratilo loše vino, Andrić je prvo bio toliko aktivan da je dopao kazamata u tamnicama Austrougarske, a veliki Crnjanski je tolike godine života proveo u Londonu, na ivici bede.

Romani, romani, ali ko bi ispisao sve te romane o romanopiscima? Zar se krug onda ne bi zatvorio?

Zato i ne pamtimo (previše) “živote pesnika”. Oni pojedinačni, individualni, baš kao što su individualni i lični životi svih pojedinaca, tzv. običnih smrtnika. Jer velike pesme i veliki romani zahvataju mnogo više od samo jedne (životne) povesti. Male ljudske smrti samo su tren u vremenu, a romani, ostaju kao svetionik u magli, kao upustvo za one čije vreme je bilo, jeste ili će tek biti.

Imena pisaca u eonima koji dolaze mogu biti zaboravljena, mogu postati tek podatak za one koji će tek doći, ne moraju da predstavljaju gotovo ništa, ali ko će zaboraviti Gregora Samsu, ko će zaboraviti Holdena Kolfilda, kako se može izgubiti i iščeznuti doktor Jurij Andrejevič Živago, koliko je važno da li je izvesni smrtnik zaista napisao priču o Romeu i Juliji, a Romeo i Julija ostaju dok je vremena, ljudi i književnosti. Artur Gordon Pim ima veliku šansu da zauvek putuje morima u traganju za nepoznatim, ostaće sigurno i čudni junaci Hamsunovih knjiga u večnoj potrazi za misterijama, lucidnost gotovo neuhvatljivih pesničkih slika Brodskog sigurno se neće meriti godinama, stakleno zvono pevaće i u eonima koji dolaze, “Dnevnik o Čarnojeviću” biće veliki roman bez obzira znali čitaoci iz budućnosti išta o sudbini Crnjanskog i njegovom zlopaćenju.

Nije loše pamtiti imena pisaca nama dragih knjiga, vrlo je pristojno i znati nešto o njihovim životima, ali najvažnije je, ipak, pamtiti i čuvati njihove knjige jer one su, bar neke od njih, važnije i veće od samih pisaca.

Uostalom, i ova se kolumna bavi pričama o knjigama, a ne pričama o piscima, zar ne?

Đorđe Pisarev