ПРИЧЕ О КЊИГАМА Тајни пролази кроз време и простор
Ма колико да сматрамо како смо рационални и свесни једине (?) стварности у којој нам је дозвољено да одживимо свој живот, увек дође бар један – застрашујући? пријатан? – сан на који не можемо да делујемо, који не можемо свесно да контролишемо и који као да нам казује: извини друже, буди паметан, буди разборит, али ниси ти тај који има надзор и контролу над збиљом у којој опстојаваш.
Књижевна дела која бележе такву врсти одступања именују се као фантастика и заузимају добар део књижевног опуса који нам служи не само за задовољство, него и за наук и спознају “како живети”, за упозорење да живот никад није једностран и да два плус два не мора неминовно да буде баш четири.
Звало се то “портал фикшн” или “портал фантази”, или који ли већ модеран назив, на пример, јапански “исекаи” који укључује романе, филмове, мангу, аниме и видео игрице које се врте око расељене особе или људи који су преведени у други свет и морају да преживе у неком другом свету, као што је свет фантазије, сусрећемо се са овим “тајним пролазима” у друге, паралелне стварности чим постанемо довољно свесни да заиста спознајемо и поимамо књижевна дела јер писци и јесу претходница, пионири способни да именују нове феномене.
Запањујуће је лаган прелаз баријере између стварности и маште у оној чувеној бајци о војнику ветерану који је сусрео вештицу па сада обилази дрворед-шуму, иде од стабла до стабла и у сваком од њих сусреће све веће и веће псе док трага за благом али, с друге стране, једноставнији је и уверљивији мотив из Шехерезадине приче о Аладину и 40 разбојника; “Сезаме, отвори се” прелаз је преко – или кроз? – временске баријере, пре шифра то јест језички кључ за отварање врата пећине, него што је некаква већ магија или чудо.
Приступи и препознавање ових портала разбацаних диљем дивних идеја још лепших литерарних остварења готово су неизбројиви, па се треба присетити неких од најупечатљивијих. Орман (креденац, заборављена реч?) код К.С.Луиса који непогрешиво, у трену пребацује јунаке у Нарнију, рупа (јазбина) или огледало код Керола, Бауманова земља Оз и торнадо као “средство путовања” за бекство из Канзаса, код Толкина Сиве луке, а Велс је једноставно “измислио” справу, времеплов, која као “Deus ex mahina” очас посла разгрће временске струје и таласе, шифре и кодове, док М. Енде свог јунака сном на прашњавом тавану очас посла баца у “бескрајне приче”. Александар Грин, у рушевинама ходника и офиса некадашње пре-совјетске банке, јунака убацује у нову, фантастичну “стварност љубави” телефонским разговором са апарата који и није прикључен на телекомуникациону мрежу, а Стивен Кинг подоста заплета у својим подебелим књигама заснива на параленим стварностима (Талисман, Мрачна кула, па чак и временска машина у Даласу ’63...).
Увек занимљив, интригантан, заводљив и узбудљив Нил Гејмен користи прелаз у “други свет” у “Коралини”, “Никадођији”, а да и не спомињемо “Америчке богове” где се читав један ниво приче одмотава у глави јунака Сенка док спава, а Станислав Лем јунака уводи у паралелни свет у коме је и даље жива девојка која се у стварном свету убила. Код Роулингове портали у виду старих чизама и сличних смешних и изанђалих предмета леже по путевима (збиље), Ден Симонс на паралелним световима заснива већину свог књижевног опуса, баш као што и Асимов очас посла пребацује времешног јунака у другу временско-просторну зону.
Књиге које смо спомињали су сјајне. Неке од њих бриљантне, непоновљиве, а ето, чак нисмо морали ни да спомињемо остварења Булгакова (Мајстор и Маргарита), Урсуле Легвин (Небески струг) и Филипа К. Дика (Убик). Оно што их повезује је чињеница да се до друге стварности стиже божанском (пишчевом) интервенцијом (и имагинацијом).
Постоје, ипак, и богомдани писци који су способни да исти резултат постигну природним, мирним путем. Тако фантастични романи Франца Кафке уопште и нису писани у кључу фантастике. Збиља у њима је другачија стварност, али је истовремено и стварност у којој заиста живимо и ми.
Пред мајстором треба скинути капу, шампиону нових-старих снова (или ноћних мора) обесити око врата златну медаљу, али морамо бити искрени: што се више бавимо Кафком, живот нас све више боли. Исувише је отрежњујуће збиље коју он нуди. Баш као и у паралелној стварности тамног вилајета: узми или остави, кајаћеш се.
Ђорђе Писарев