PRIČE O KNJIGAMA Čovek kao egzemplar fantastične zoologije

Čitaocima novog doba blizak je primer neizbežno često spominjanog velikana književnog stvaralaštva i majstora reči koji je obeležio 20. vek, Horhe Luisa Borhesa, i koji je, među ostalim (izmišljenim) čudesima, napisao, u saradnji sa Margaritom Gerero, i knjigu o izmišljenim bićima “Priručnik fantastične zoologije”. Napisao ili sastavio, svejedno, ali je taj bestijarijum, možda, više sklop istraživanja i prekopavanja starih knjiga, enciklopedija i sistemskih beležaka o mitologijama drevnih naroda i plod koliko imaginacije, toliko i sakupljačko – kolekcionarskie strasti jednog od najstrastvenijih čitalaca novog (našeg) vremena), a jedan od tumača ovog dela, hrvatski književnik Tonko Marojević, zabeležio je u prvom izdanju ove knjige na našim prostorima – Znanje, Zagreb, 1980. – da je ideja bila da se na jednom mestu okupe sva literarna čudovišta, plodovi tokom vekova nabujale usmene i pisane tradicije i rafiniranih  animalni hibrida niza pesnika, putopisaca i teologa, što je već samo po sebi bilo subverzivno naspram zbilje, “a kad se to učini učini s podrugljim objektivizmom... mora nam biti jasno da smo suočeni s ironičnim uspostavljanjem jednog sveta paralelnog našem, ali svojeglavog i samodostatnog”.

Nije Borhes jedini tvorac priča koji nije odoleo iskušenju da stvori sopstveni bestijarijum fantastične zoologije zasnovan na, bar u tragovima, već prepoznatljivim elementima čudnog, zastrašujućeg ili grotesknog, bar posmatrano iz vizure ljudskih stvorenja. Svojevrsni klon spomenute knjige, pisan decenijama kasnije, završio je u hogvorstskoj biblioteci, autor je Salamander Skamander, a delo je imenovane kao “Fantastične zveri i gde ih naći” i, naravno, ovde je svoje prste umešala DžoanRouling. Kako to već biva kod nastavljača, pomešane su babe i žabe, pa otud i akrepi, baksuzni jastogrizi, baštenski patuljci i baziliski, ali i blatokopi i crvenkape. I ovde možemo reći da je uspostavljen paralelni, ali svojeglavi svet jer kako drugačije protumačiti, na primer, odrednicu “puž šarendać”: “Šarendać je džinovski puž koji menja boju na svakih sat vremena i za sobom ostavlja izuzetno otrovan sluzav trag od koga sve biljke preko kojih pređe uvenu i sasuše se. Šarendać se javlja u nekoliko afričkih zemalja, iako su ga čarobnjaci uspešno odgajali i u Evropi, Aziji i Americi. Oni koji uživaju u njihovim kaledioskopskim promenama boja drže ih kao ljubimce, a njihov otrov je jedna od retkih poznatih supstanci koje mogu da ubiju horklampe”?

Izmišljena neobična, al zastrašujuća stvorenja razbacana su diljem svima nama poznatih književnih dela. Tako su oni znani i rabljeni književni likovi u korpusu francuske književnosti koja pripada žanru fantastike, zapravo horora, poput “smare” (Šarl Nodije) ili “horle” (Gi de Mopasan”), u srpskoj književnosti javlja se ptica “grouse” (ona obično skakuće na jednoj nozi jer druge i nema. Javlja se tamo gde vladaju paranormalne sile i tamo gde se pojavljuju ljudi od pera. Na glavi ima smaragdnu ćubu i urokljove oči. Ukoliko lovac dozvoli da ga ona pogleda, može ići kući, sesti i plakati), a u savremenoj anglosaksonskoj književnosti znana su čudovišta koja pripadaju urbanoj mitologiji, žive u podzemlju velikih svetskih metropola i smatra se da su “vlasništvo” Nila Gejmena koji vrlo efektno) troši Nil Gejmen u svojim romanima. Na razne vrste zmajeva i ne treba trošiti reči (Tolkin, Legvin i Martin), a kamoli na literarne dosetkepoput onog vanzemaljca što je došao na planetu Zemlju da uspostavi kontakt, a završio kao doručak jer je nalikovao običnoj zelenoj salati!

Najveći (novokopernikanski) obrt, ipak, dešava se tamo gde je najmanje očekivan. Tiče se onih već univerzalnih književnih  junaka poput golema, koji je, preuzet iz jevrejske tradicije, opredmećen i vrednosno uzdignut u majstorskom romanu Gustava Majrinka, kao i o Frankeštajna, literarnom proizvodu Meri Šeli. Tu već govorimo o onome što je “više nego ljudski” (Teodor Stardžen), a literarna nitzatim vodi ka probitačnom korpusu priča o zombijima u savremenoj literaturi, a možda je davno već okončana romanom “Ja sam legenda” Ričarda Metisona.

Treba li podsećati da poslednji pripadnik ljudske vrste umire shvatajući da Zemlja sada pripada (mrtvim) “zombijima”, a da je on, kao Čovek, zapravo poslednje (živo) čudovište?

Đorđe Pisarev