Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

ПРИЧЕ О КЊИГАМА Човек као егземплар фантастичне зоологије

31.07.2024. 18:43 18:51
Пише:
Фото: Pixabay.com

Разматрали смо ситуације у којима су животиње преузимале улогу књижевних јунака, али још је занимљивија опција где су животиње не само замишљени као јунаци, него су чак и измишљене и непостојеће, што причу подиже на неку врсту дупле експозиције фикције.

Читаоцима новог доба близак је пример неизбежно често спомињаног великана књижевног стваралаштва и мајстора речи који је обележио 20. век, Хорхе Луиса Борхеса, и који је, међу осталим (измишљеним) чудесима, написао, у сарадњи са Маргаритом Гереро, и књигу о измишљеним бићима “Приручник фантастичне зоологије”. Написао или саставио, свеједно, али је тај бестијаријум, можда, више склоп истраживања и прекопавања старих књига, енциклопедија и системских бележака о митологијама древних народа и плод колико имагинације, толико и сакупљачко – колекционарские страсти једног од најстраственијих читалаца новог (нашег) времена), а један од тумача овог дела, хрватски књижевник Тонко Маројевић, забележио је у првом издању ове књиге на нашим просторима – Знање, Загреб, 1980. – да је идеја била да се на једном месту окупе сва литерарна чудовишта, плодови током векова набујале усмене и писане традиције и рафинираних  анимални хибрида низа песника, путописаца и теолога, што је већ само по себи било субверзивно наспрам збиље, “а кад се то учини учини с подругљим објективизмом... мора нам бити јасно да смо суочени с ироничним успостављањем једног света паралелног нашем, али својеглавог и самодостатног”.

Није Борхес једини творац прича који није одолео искушењу да створи сопствени бестијаријум фантастичне зоологије заснован на, бар у траговима, већ препознатљивим елементима чудног, застрашујућег или гротескног, бар посматрано из визуре људских створења. Својеврсни клон споменуте књиге, писан деценијама касније, завршио је у хогворстској библиотеци, аутор је Саламандер Скамандер, а дело је именоване као “Фантастичне звери и где их наћи” и, наравно, овде је своје прсте умешала ЏоанРоулинг. Како то већ бива код настављача, помешане су бабе и жабе, па отуд и акрепи, баксузни јастогризи, баштенски патуљци и базилиски, али и блатокопи и црвенкапе. И овде можемо рећи да је успостављен паралелни, али својеглави свет јер како другачије протумачити, на пример, одредницу “пуж шарендаћ”: “Шарендаћ је џиновски пуж који мења боју на сваких сат времена и за собом оставља изузетно отрован слузав траг од кога све биљке преко којих пређе увену и сасуше се. Шарендаћ се јавља у неколико афричких земаља, иако су га чаробњаци успешно одгајали и у Европи, Азији и Америци. Они који уживају у њиховим каледиоскопским променама боја држе их као љубимце, а њихов отров је једна од ретких познатих супстанци које могу да убију хорклампе”?

Измишљена необична, ал застрашујућа створења разбацана су диљем свима нама познатих књижевних дела. Тако су они знани и рабљени књижевни ликови у корпусу француске књижевности која припада жанру фантастике, заправо хорора, попут “смаре” (Шарл Нодије) или “хорле” (Ги де Мопасан”), у српској књижевности јавља се птица “гроусе” (она обично скакуће на једној нози јер друге и нема. Јавља се тамо где владају паранормалне силе и тамо где се појављују људи од пера. На глави има смарагдну ћубу и урокљове очи. Уколико ловац дозволи да га она погледа, може ићи кући, сести и плакати), а у савременој англосаксонској књижевности знана су чудовишта која припадају урбаној митологији, живе у подземљу великих светских метропола и сматра се да су “власништво” Нила Гејмена који врло ефектно) троши Нил Гејмен у својим романима. На разне врсте змајева и не треба трошити речи (Толкин, Легвин и Мартин), а камоли на литерарне досеткепопут оног ванземаљца што је дошао на планету Земљу да успостави контакт, а завршио као доручак јер је наликовао обичној зеленој салати!

Највећи (новокоперникански) обрт, ипак, дешава се тамо где је најмање очекиван. Тиче се оних већ универзалних књижевних  јунака попут голема, који је, преузет из јеврејске традиције, опредмећен и вредносно уздигнут у мајсторском роману Густава Мајринка, као и о Франкештајна, литерарном производу Мери Шели. Ту већ говоримо о ономе што је “више него људски” (Теодор Старџен), а литерарна нитзатим води ка пробитачном корпусу прича о зомбијима у савременој литератури, а можда је давно већ окончана романом “Ја сам легенда” Ричарда Метисона.

Треба ли подсећати да последњи припадник људске врсте умире схватајући да Земља сада припада (мртвим) “зомбијима”, а да је он, као Човек, заправо последње (живо) чудовиште?

Ђорђе Писарев   

 

 

 

Пише:
Пошаљите коментар
ПРИЧЕ О КЊИГАМА Хм, ко је то појео књижевног јунака?

ПРИЧЕ О КЊИГАМА Хм, ко је то појео књижевног јунака?

24.07.2024. 20:31 20:36
ПРИЧЕ О КЊИГАМА Животи писаца

ПРИЧЕ О КЊИГАМА Животи писаца

11.07.2024. 21:45 21:51
ПРИЧЕ О КЊИГАМА Велики библиотекар и цвет на длану

ПРИЧЕ О КЊИГАМА Велики библиотекар и цвет на длану

26.06.2024. 18:30 18:45