BOGDAN ĐAKOVIĆ U PORTUGALU DIRIGOVAO KAMERNIM HOROM ZEZERE-ARTS Koncert sećanja na Ivana Mudija

Mudi je ove godine na festivalu trebalo da bude rezidencijalni kompozitor i gostujući dirigent, i poziv da kroz horsku radionicu i potom koncert njemu posvećen vodi Kamerni hor ZezereArts dobio je veliki Ivanov prijatelj, novosadski dirigent dr Bogdan Đaković, jedan od najistaknutijih proučavalaca srpske ali i uopšte pravoslavne duhovne muzike, koji se uporedo sa naučnim radom u ovoj oblasti pođednako uspešno bavi i izvođaštvom. Na pomenutom koncertu, kojim su se, kako su naveli i sami organizatori, slavili život i rad Ivana Mudija, pored njegovih kompozicija „Večeri tvojeja tajnija”, „Tvoj očinski zagrljaj”, „O tebje radujetsja”, te čuveno „Stradanje i vaskrsenje”, bila su i dela Čajkovskog, Rahmanjinova, Stevana Stojanovića Mokranjca, Petra Konjovića, Rajka Maksimovića, kao i Mudijevog profesora ser Džona Tavernera.

Rođeni Londonac, Ivan Mudi je na Kraljevskom koledžu u rodnom gradu diplomirao istoriju muzike i kompoziciju,  koju je usavršavao upravo kod Tavernera, da bi doktorirao na Univerzitetu Jork. Godinama kasnije završio je  i studije pravoslavne teologije na Univerzitetu u finskom gradu Joensu. Inače, njegovo interesovanje za  pravoslavlje vezano je za tinejdžersku dob, kada je prvi put čuo „Božanstvenu liturgiju Svetog Jovana Zlatoustog” Petra Iliča Čajkovskog. Budući da u Londonu živeo blizu Ruske crkve, počeo je da u nju odlazi svake nedelje. Na kraju ga je paroh pozvao da peva u tamošnjem horu, i Mudi je godinu dana kasnije poželeo da budem primljen u pravoslavnu veru. Naravno, ne treba zaboraviti da je i ser Džon Taverner (1944 - 2013) nekoliko godina ranije, 1977, prišao Ruskoj pravoslavnoj crkvi.  Krajem prošlog milenijuma Mudi će se preseliti u Lisabon, gde je predavao na tamošnjoj muzičkoj akademiji, ali i delovao kao pravoslavi sveštenik.

Kako nam je ispričao dr Đaković, sa Mudijem se prvi put sreo - tačnije s njegovom muzikom - na Noridž festivalu 1999. godine. Koju godinu kasnije novosadska Akademija umetnosti od Mudija poručila delo „Bogorodice đevo”, utemeljeno na vizantijskoj melodiji, koje je u maju 2003. premijerno izveo Akademski kamerni hor pod Đakovićevom upravom. „Sledeće godine Ivan prvi put dolazi u Srbiju, kada smo njegov rad u Kulturnom centru Novog Sada, u okviru ciklusa Novi zvučni prostori, predstavili tadašnji dekan AUNS Nenad Ostojić i ja”, podseća Đaković, dodajući da je u međuvremenu poznanstvo preraslo u veliko prijateljstvo koje je kulminiralo – kumstvom. Naravno, pri tome je nastavljena profesionalna saradnja.

Govoreći o Mudijevom stvaralaštvu, dr Đaković ističe da ga je karakterisala pre svega istraživačka radoznalost, koju su pratili ozbiljnost i široka teorijska potkovanost. Pri tome, dok je komponovao, iako su se njegova dela uglavnom temeljila najpre na vizantijskoj, potom pravoslavnoj da bi na kraju razvio veoma široko interesovanje za srpsku muziku, za njega su bili važna i konteksti čitave istorije zapadne klasične muzike . Uz sve to, kao autor nije bio rigidan, naprotiv: Ivan je, naime, zastupao stav da nema puno smisla stvarati muziku na isti način kao što se to radilo u prošlosti, pre mnogo vekova, bez uticaja savremenog sveta. Uostalom, o tome kako je gledao na svoju muziku najbolje ilustruje on sam kroz priznanje da mu pravoslavni teološki koncepti, na kojima počivaju njegove kompozicije, predstavljaju izvornu inspiraciju, „ali da nešto novo ne možete graditi u muzeju”. 

Mudijev stav je, inače, bio i da crkvena muzika vraća muzici izvornu, funkciju društvenog, ceremonijalnog i religijskog elementa. „Nije ona, dakle, nešto što samo slušamo na koncertima. No, i to je njen aspekt, i kao kompozitor moram biti svestan svega toga. Međutim, kada komponujem za koncert, nemam iste brige kao kada stvaram liturgijsku formu, jer je to potpuno drugačiji kontekst. Ali, nekako, dosta muzike koju sam komponovao nalazi se negde baš u sredini ta dva pola. Tako mogu da komponujem za koncert, a uzimam reči iz liturgije, ili crkvene melodije. Ipak, kada komponujem crkvenu muziku, moram da imam na umu da su reči deo, okvir rituala, da za njih treba vremena i da treba da se dobro čuju. Zato muzika ne sme da bude suviše zakomplikovana, jer pokriva reči, i mora da bude prilagođena kontekstu i stilski dosledna”.

ZezereArts Festival se nastavlja koncertima večeras u dominikanskom samostanu u Batalji i završava sutra u čuvenom Hristovom samostanu u Tomaru, kada će se Kamerni hor ZezereArts proširiti u festivalski, koji će voditi osnivač manifestacije, irski  oboista i dirigent Brajan Mekej.

M. Stajić