БОГДАН ЂАКОВИЋ У ПОРТУГАЛУ ДИРИГОВАО КАМЕРНИМ ХОРОМ ЗЕЗЕРЕ-АРТС Концерт сећања на Ивана Мудија

Муди је ове године на фестивалу требало да буде резиденцијални композитор и гостујући диригент, и позив да кроз хорску радионицу и потом концерт њему посвећен води Камерни хор ЗезереАртс добио је велики Иванов пријатељ, новосадски диригент др Богдан Ђаковић, један од најистакнутијих проучавалаца српске али и уопште православне духовне музике, који се упоредо са научним радом у овој области пођеднако успешно бави и извођаштвом. На поменутом концерту, којим су се, како су навели и сами организатори, славили живот и рад Ивана Мудија, поред његових композиција „Вечери твојеја тајнија”, „Твој очински загрљај”, „О тебје радујетсја”, те чувено „Страдање и васкрсење”, била су и дела Чајковског, Рахмањинова, Стевана Стојановића Мокрањца, Петра Коњовића, Рајка Максимовића, као и Мудијевог професора сер Џона Тавернера.

Рођени Лондонац, Иван Муди је на Краљевском колеџу у родном граду дипломирао историју музике и композицију,  коју је усавршавао управо код Тавернера, да би докторирао на Универзитету Јорк. Годинама касније завршио је  и студије православне теологије на Универзитету у финском граду Јоенсу. Иначе, његово интересовање за  православље везано је за тинејџерску доб, када је први пут чуо „Божанствену литургију Светог Јована Златоустог” Петра Илича Чајковског. Будући да у Лондону живео близу Руске цркве, почео је да у њу одлази сваке недеље. На крају га је парох позвао да пева у тамошњем хору, и Муди је годину дана касније пожелео да будем примљен у православну веру. Наравно, не треба заборавити да је и сер Џон Тавернер (1944 - 2013) неколико година раније, 1977, пришао Руској православној цркви.  Крајем прошлог миленијума Муди ће се преселити у Лисабон, где је предавао на тамошњој музичкој академији, али и деловао као православи свештеник.

Како нам је испричао др Ђаковић, са Мудијем се први пут срео - тачније с његовом музиком - на Нориџ фестивалу 1999. године. Коју годину касније новосадска Академија уметности од Мудија поручила дело „Богородице ђево”, утемељено на византијској мелодији, које је у мају 2003. премијерно извео Академски камерни хор под Ђаковићевом управом. „Следеће године Иван први пут долази у Србију, када смо његов рад у Културном центру Новог Сада, у оквиру циклуса Нови звучни простори, представили тадашњи декан АУНС Ненад Остојић и ја”, подсећа Ђаковић, додајући да је у међувремену познанство прерасло у велико пријатељство које је кулминирало – кумством. Наравно, при томе је настављена професионална сарадња.

Говорећи о Мудијевом стваралаштву, др Ђаковић истиче да га је карактерисала пре свега истраживачка радозналост, коју су пратили озбиљност и широка теоријска поткованост. При томе, док је компоновао, иако су се његова дела углавном темељила најпре на византијској, потом православној да би на крају развио веома широко интересовање за српску музику, за њега су били важна и контексти читаве историје западне класичне музике . Уз све то, као аутор није био ригидан, напротив: Иван је, наиме, заступао став да нема пуно смисла стварати музику на исти начин као што се то радило у прошлости, пре много векова, без утицаја савременог света. Уосталом, о томе како је гледао на своју музику најбоље илуструје он сам кроз признање да му православни теолошки концепти, на којима почивају његове композиције, представљају изворну инспирацију, „али да нешто ново не можете градити у музеју”. 

Мудијев став је, иначе, био и да црквена музика враћа музици изворну, функцију друштвеног, церемонијалног и религијског елемента. „Није она, дакле, нешто што само слушамо на концертима. Но, и то је њен аспект, и као композитор морам бити свестан свега тога. Међутим, када компонујем за концерт, немам исте бриге као када стварам литургијску форму, јер је то потпуно другачији контекст. Али, некако, доста музике коју сам компоновао налази се негде баш у средини та два пола. Тако могу да компонујем за концерт, а узимам речи из литургије, или црквене мелодије. Ипак, када компонујем црквену музику, морам да имам на уму да су речи део, оквир ритуала, да за њих треба времена и да треба да се добро чују. Зато музика не сме да буде сувише закомпликована, јер покрива речи, и мора да буде прилагођена контексту и стилски доследна”.

ЗезереАртс Фестивал се наставља концертима вечерас у доминиканском самостану у Батаљи и завршава сутра у чувеном Христовом самостану у Томару, када ће се Камерни хор ЗезереАртс проширити у фестивалски, који ће водити оснивач манифестације, ирски  обоиста и диригент Брајан Мекеј.

М. Стајић