„KORTO MALTEZE: CRNI OKEAN” Potraga za blagom

Stari (anti)heroj u novoj mladosti, stotinu godina kasnije, u modernijem svetu, čiji se avanturistički duh ne vrti oko Velikog već oko niza, tzv. lokalnih ratova, nekada „mornar bez lađe“, sada „plemić koji je postao pirat“, mitski Korto Malteze vratio se među ljude, ne bi li ih izvukao iz njihovog dosadnog, predvidljivog virtuelnog „on-lajn“ života, podsećajući ih da je mašta jedini način da se spasi „ono malo duše“. On to suvereno čini u prvoj (ribut) epizodi, od dve dosad realizovane, koju su pod naslovom „Crni okean“ kreirali crtač Bastjen Vives i scenarista, istoričar Marten Kenan (2021), a na uvid ljubiteljima ovog medija u Srbiji, krajem prošle godine ponudio beogradski Darkwood, u prevodu s francuskog Gorana Kostrovića.

Bio bi to, ukratko, opis drugog pokušaja da se „oživi“ lik iz stripova, čije pojavljivanje 1960-ih godina (tačnije 1967, u „Baladi o slanom moru“) stoji u direktnoj vezi sa novim statusom tog medija, dotad dečje zabave poznatije kao strip. „Korto Malteze“, dakle, i njegov kompletni, vizuelno-narativni „otac“, Hugo Prat (1927-1995), „povukli su nogu“ i etabliranu kritiku naterali da u stripu vidi nešto više od zabave (kasnije će to dobiti odrednicu „grafička novela“) i dodele mu status „devete umetnosti“.

Prethodno se, da podsetimo, sa „oživljavanjem“ susreo španski dvojac - scenarista Huan Dijaz Kanales i crtač Ruben Peljehero, koji su prvu od četiri dosad realizovane epizode, „Korto Malteze pod ponoćnim suncem“ objavili četvrt veka nakon poslednje Pratove posvete, kako mnogi tvrde, svom alter egu - u izgubljenom kontinentu „My“ (1988). Patricija Canoti, argentinska koloristkinja koja je od svoje 17. godine sarađivala sa Pratom, a od 1995. upravlja njegovom zaostavštinom, u traganju za dostojnim nastavljačem Pratove magije koju je „usadio“ Kortu Maltezeu, i nakon odbijanja stotine scenarija, skica i predloga autora, dala je šansu španskom tandemu. Ljubiteljima stripa u Srbiji zasad je ponuđena i druga epizoda („Ekvatorija“, 2018. u Stripoteci, koju je do njenog gašenja objavljivao Darkwood).

Tek, Patricija Canoti nije stala. Pronašla je novi autorski par, i, ubeđena u svoj izbor, „ofarbala“ prvih 14 tabli, što zajedno sa crno-belim ostatkom laviranog „Crnog okeana“ čini potpuno funkcionalnu celinu. A Vives (i Kenan), osim tog „kolor-c/b eksperimenta“ i premeštanja radnje čitav vek kasnije, nude i minimalistički crtež, od likova u konturama, često izostavljenih detalja lica, do pozadine u odblescima - tek da bi se pokazalo jesu li protagonisti na moru, u gradu ili na planini, ili... Za razliku od Kanalesa (i Peljehera) koji se prilično striktno drže i priče i (naročito) crteža.

„Na stranu sam pojavni šarm, Prat je pre svega osmislio, mnogo pre globalističke ere, novi arhetip avanturiste, zadojenog kontrakulturom i buntom. Pun znatiželje prema drugim civilizacijama, Korto je građanin sveta, oslobođen od predrasuda, nesputan religijom ili ideologijom“, piše, između ostalog, Benoa Mušar - direktor redakcije Kastrmanovog sektora za strip, u pogovoru za ovo izdanje. I, baš tako, „Probuđeni“ Korto „slučajno“ upada u zaveru tajnog društva „Crni okean“, sačinjenog od Japanaca prebeglih u Peru nakon kraja Drugog svetskog rata, koji žude za restauracijom „stare japanske imperije“.

Naš (anti)junak, međutim, ne dozvoljava da ga pripovest skrene u običnu „bitku za pravdu“, već njegov avanturistički duh, kako mu ga je Prat „obojio“, poseže za pričom o izgubljenom blagu Inka. Putešestvije ovog mornara-pustolova počinje da se odvija, dakle, po već uhodanom receptu - mali je svet za njegovog izmaštanog građanina Korta, koji će ga, na blizu dve stotine tabli, proputovati od Japana do Perua i natrag u Španiju, sa usputnim stanicama koje radnji daruju verovatnost. Vremenski kontekst „događanja“ prepoznaje se u vestima iz offa, o napadu na Kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, 11. septembra 2001. Dimenzija realnosti je u njegovom „susretu“ sa američkim državnim sekretarem Kolinom Pauelom, dok se miris mitskog snoviđenja izobražava u liku Raspućina, koji, kao i uvek, definiše ljudsku svest između mržnje i ljubavi, istine i laži, crnog i belog...

Potraga za blagom je i sada više metafora nego sadržaj. To je, u neku ruku, alibi za autore i njihovog (anti)heroja da „obilaze“ svet u kome se prepliću istorija i mitologija sa novim tehnologijama uzurpiranja ljudske (pod)svesti. Putovanje je to izmaštanim svetom u kome se nadmeću ubice, srebroljupci, hulje, ljubavnici, prevaranti... nasuprot lutalici bez otadžbine, čiji moralni kompas se (i dalje) ne kvari. 

Dragan Stošić