NININE MUSTRE: Telesni displej
Neobično je teško danas objasniti nekome koliko je važno da posmatra, osluškuje i poštuje znake koje mu telo šalje u svakom trenutku.
Toliko smo zavisni od informacija koje dobijamo spolja, iz medija i od drugih ljudi da smo se od najpouzdanijeg izvora svega toga, gotovo u potpunosti odvojili. A baš je u ovom zahtevnom vremenu to jedan od najvažnijih zadataka – da naučimo pažljivo da osluškujemo svoje telo. Zato što je ono jedino koje može da pomogne da razlučimo istinu od laži, a to nam je u ovom trenutku na ovoj planeti, od životnog značaja!
Osluškivanje tela je i meni bilo potpuno strano, navikla sam bila da radim bez prestanka u momentima kada je to bilo (ili mi se činilo) neophodno. Nije mi bilo važno da li sam umorna, nekoliko kafa ili energetskih pića, rešilo bi me tih ometajućih faktora. Nije mi bilo važno ni da li me neki deo tela boli, zanemarivala bih taj bol sve do trenutka nepodnošljivosti, a ako bi do toga došlo, posezala bih za nekom hemijom protiv bolova.
Ako bi prehlada počela da pokazuje simptome, popila bih neke od tada popularnih sredstava za te tegobe i ponosno nastavila ono što sam naumila. A onda je najzad došlo vreme da se i time pozabavim, jer bi simtomi učestali, a „pomoćna“ sredstva su bila sve manje efikasna. Kao i uvek kada je potrebno, pojavili su se ljudi, knjige, emisije, i ja sam počela da primećujem koliko je moje telo mudro i koliko ću brže rešavati sve svoje muke i dileme ako ga prihvatim za zvaničnog navigatora u svom životu.
Počelo je od knjige koja je objašnjavala povezanost određenih emocija sa delovima tela. Najzad sam pronašla šta to znači kada želim nešto da izgovorim pa mi se „stegne grlo“, toliko da reč ne mogu da izustim, a ako i uspem, to će obavezno da izazove bujicu suza. Kao da se u grlu napravi neka brana koja ako progovorim popusti i sve akumulirano provali napolje.
Naučila sam da je sve to povezano sa unutrašnjim svetom koji živim, ali ga ne poznajem. Moje telo pokušavalo je da mi bolom skrene pažnju na nešto što bi trebalo da primetim, i da promenim. Kada god bih zanemarivala znake koje mi telo šalje, oni su bivali snažniji i ubrzo bi napravili ozbiljniji problem.
I dišem. Zastanem i sa punom pažnjom dišem kroz taj deo tela koji se javlja. Dišem i zamišljam da ga ispunjavam svetlošću, a onda pri izdahu oslobađam od svega što se tu nakupilo.
I gle čuda, iznenadni bol koji se javi uglavnom veoma brzo nestane, a u mojoj svesti pojavi se ideja o tome na šta bi trebalo da obratim pažnju, ili šta bih mogla u određenoj situaciji da učinim. Nakon tog relativno kratkog i svesnog disanja, rešenja se pojavljuju sama od sebe. Telo je naš najvredniji pokazatelj. Krajnje je vreme da naučimo da ga čuvamo i koristimo.
Nina Martinović Armbruster
