НИНИНЕ МУСТРЕ: Телесни дисплеј
Необично је тешко данас објаснити некоме колико је важно да посматра, ослушкује и поштује знаке које му тело шаље у сваком тренутку.
Толико смо зависни од информација које добијамо споља, из медија и од других људи да смо се од најпоузданијег извора свега тога, готово у потпуности одвојили. А баш је у овом захтевном времену то један од најважнијих задатака – да научимо пажљиво да ослушкујемо своје тело. Зато што је оно једино које може да помогне да разлучимо истину од лажи, а то нам је у овом тренутку на овој планети, од животног значаја!
Ослушкивање тела је и мени било потпуно страно, навикла сам била да радим без престанка у моментима када је то било (или ми се чинило) неопходно. Није ми било важно да ли сам уморна, неколико кафа или енергетских пића, решило би ме тих ометајућих фактора. Није ми било важно ни да ли ме неки део тела боли, занемаривала бих тај бол све до тренутка неподношљивости, а ако би до тога дошло, посезала бих за неком хемијом против болова.
Ако би прехлада почела да показује симптоме, попила бих неке од тада популарних средстава за те тегобе и поносно наставила оно што сам наумила. А онда је најзад дошло време да се и тиме позабавим, јер би симтоми учестали, а „помоћна“ средства су била све мање ефикасна. Као и увек када је потребно, појавили су се људи, књиге, емисије, и ја сам почела да примећујем колико је моје тело мудро и колико ћу брже решавати све своје муке и дилеме ако га прихватим за званичног навигатора у свом животу.
Почело је од књиге која је објашњавала повезаност одређених емоција са деловима тела. Најзад сам пронашла шта то значи када желим нешто да изговорим па ми се „стегне грло“, толико да реч не могу да изустим, а ако и успем, то ће обавезно да изазове бујицу суза. Као да се у грлу направи нека брана која ако проговорим попусти и све акумулирано провали напоље.
Научила сам да је све то повезано са унутрашњим светом који живим, али га не познајем. Моје тело покушавало је да ми болом скрене пажњу на нешто што би требало да приметим, и да променим. Када год бих занемаривала знаке које ми тело шаље, они су бивали снажнији и убрзо би направили озбиљнији проблем.
И дишем. Застанем и са пуном пажњом дишем кроз тај део тела који се јавља. Дишем и замишљам да га испуњавам светлошћу, а онда при издаху ослобађам од свега што се ту накупило.
И гле чуда, изненадни бол који се јави углавном веома брзо нестане, а у мојој свести појави се идеја о томе на шта би требало да обратим пажњу, или шта бих могла у одређеној ситуацији да учиним. Након тог релативно кратког и свесног дисања, решења се појављују сама од себе. Тело је наш највреднији показатељ. Крајње је време да научимо да га чувамо и користимо.
Нина Мартиновић Армбрустер
