NIJE MU U KARAKTERU DA SE ,,LAKTA’’! Glumac ZORAN PAJIĆ iskreno o svojih PET MINUTA: Sve je baš onako kako je trebalo da bude

Dobrota i plemenitost za njega su uvek na ceni, čemu ga je deda još kao dečaka naučio, a želja mu je da ga poštenje i osmeh neprestano vode kroz život. Ljubav je za njega, kako je jednom prilikom istakao, moć i inspiracija za sve. Zato i ne čudi što je, nakon brojnih glumačkih uloga u hit-serijama, sa uživanjem učestvovao u stvaranju novog jedinstvenog humanitarnog šou programa „Hajde da se volimo” koji se subotom od 21 čas emituje na prvom programu Radio-televizije Srbije.

U pitanju je muzičko-zabavna emisija kroz koju uz Anu Šupić vodi gledaoce u potragu za ljubavlju, uvek ističući značaj empatije, humanosti i solidarnosti. Kako je glumac u intervjuu za naš list rekao, kada su počeli sa radom na emisiji, još tokom pandemije koronavirusa, glavni cilj bio im je da ispričaju ljudske priče i vrate veru u dobro i humanost kod ljudi.

– Želeli smo da, putujući po Srbiji, nađemo skrivene heroje, humane ljude, muzičke talente, muzičke porodice i upoznamo ih sa našim gledaocima kako bi na njihovom primeru spoznali da nisu sami i da je u ljudskoj prirodi, koliko god mi to potiskivali, da pomognu drugom. Osnova svega je ljubav, koja je potreba svakog čoveka. Bez ljubavi, pažnje, iskrenosti, saosećanja i dobrote, ovaj svet ne bi opstao. Naša emisija slavi život, slavi čoveka koji i u teškim momentima nekako pronađe snagu, volju i nadu u bolje sutra, koja proizilazi upravo iz ljubavi prema sebi i drugom čoveku – kazao je na početku razgovora za naš list Zoran Pajić.

Na kraju svake epizode izgovarate: „Verujte u ljubav, verujte u dobro i verujte u ljude”. Šta vama, kada se javi crv sumnje, vraća veru u ljubav i dobro u čoveku?

– Vraća mi upravo čovek i sve ono što on može da pruži, kaže, ili stvori. Vraća mi nadu i porodica, prijatelji, umetnost, ljudi koji znaju više od mene, pa me nauče nečemu novom, otvore mi nove horizonte, prošire svest o ovom svetu. Vrlo je važno učiti, čitati, pitati, tražiti odgovore na razna pitanja. Umetnost me je umnogome oblikovala i pomogla mi da izgradim sebe. Takođe je u meni probudila i odnos prema svetu i društvu i želju da se bavim glumom, koja me takođe uči o ljudskoj psihi i emocijama i pruža mi priliku da ih bolje razumem.

U toj potrazi za ljubavlju i empatijom, za potrebe ove emisije, prošli ste kroz celu Srbiju i snimili emotivne priče o naizgled običnim ljudima. Da li je neka od njih probudila posebnu emociju u vama i da li je bilo onih koji su uspeli da demantuju tvrdnje da su nas pandemija, ali i brzina vremena koje živimo, otuđili?

– Svaka od tih priča je u meni probudila emociju, a ono što sve te priče povezuje je iskonska potreba da se poveže sa drugim čovekom. Svako otuđenje budi u nama nezadovoljstvo, letargiju, strah, agresivnost, mračne misli i sebičluk. Ova emisija mi je potvrdila da postoje ljudi koji žele da pomognu drugom, a da za uzvrat ne traže apsolutno ništa. Mnogi danas ne veruje da postoje takvi ljudi i zato moja draga koleginica Ana Šupić, cela ekipa emisije iza kamere i ja želimo da ih ubedimo u suprotno.  Proputovali smo skoro celu Srbiju, bili smo u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Crnoj Gori, Grčkoj i svuda sam prepoznao tu ljudsku potrebu za ljubavlju.

Voditeljski posao nije vam stran. Šta je, ovoga puta, za vas bio izazov, sem toga što ćemo vas gledati u prajm tajmu u zabavnom večernjem šou programu, kojih, može se zaključiti, gotovo i nema?

– Posao voditelja nije nimalo lak. Ja sam prevashodno glumac i moj je posao da prodrem u drugi lik, da što prirodnije odglumim tuđi život. A,  kao voditelj, isped kamere stojim svojim imenom i prezimenom, nema pretvaranja da sam neko drugi. Upravo je to i bio izazov, da budem što prirodniji i iskreniji, da ispričam na najbolji mogući način tuđe priče. Nadam se da smo i Ana i ja u tome uspeli.

Stižete na RTS koji vas je, kako ste izjavili, od malih nogu učio šta znači biti dobar, pošten, kulturan i načitan čovek. Šta mislite da se desilo pa smo zaboravili na one prave vrednosti, koje su se nekada s ponosom promovisale na malim ekranima?

– Danas je čovek zbunjen. Moralna načela o kojima je nekad učio više nisu na ceni. Loša iskustva su nas dovela do toga da smo u strahu da nas neko ne izigra, da nas ne prevari, povredi, pa se zbog toga zatvaramo u sebe i povređujemo druge iz straha. Vlada neko mišljenje da, ako si mnogo dobar, nećeš dobro proći u životu. Zamislite taj paradoks. Kada nekome pružimo pomoć, očekujemo nešto zauzvrat, inače smo namagarčeni. Toliko je informacija o svemu i svačemu i davimo se u moru svega. Ta buka je ugušila naš unutrašnji glas i promisao o sebi i drugima. Lakše nam je da mislimo i smatramo ono što smo čuli, ili pročitali, nego da naučimo nešto o sebi i stvorimo svoje mišljenje. Takođe nas je i konstantna jurnjava za parama dovela do toga. Ali, smatram da će se mladi u haosu i površnosti tih društvenih mreža i buke koja ih okružuje, umoriti i vratiti na ona osnovna moralna načela.

Na TikTok-u i Instagramu popularni su vaši kratki video snimci u kojima na šaljiv način analizirate današnje društvo kroz priču o jednoj srpskoj porodici. Šta kroz njih želite da poručite pratiocima i da li je teško biti duhovit i zabavan u moru sadržaja na mrežama?

– Porodicom Živić prvenstveno želim da poručim da za sve što nam se dešava u životu treba preuzeti odgovornost i tražiti krivca prvo u sebi. Uvek nam je neko drugi kriv, roditelji, škola, društvo, preci, a nikako da pogledamo malo dublje u sebe, da se upoznamo sa sobom i pokušamo da razumemo zbog čega nam se neke stvari dešavaju i da popravimo što se popraviti da. Da ne preuzimamo model ponašanja drugih, već da stvorimo svoj i izbegnemo greške koje smo nesvesno ili svesno usvojili. Mnogo je bitno da osluškujemo, razumemo i razgovaramo sa svojom decom, a ne da na njih gledamo kao na svoje vlasništvo koje će nam biti uteha za sva naša nezadovoljstva. Deci treba odmalena graditi njihov identitet, nezavisno od našeg, da postane svoj čovek, a ne preplašeno biće puno trauma svojih roditelja.

@zoranpajic

 

♬ original sound - zoranpajic55

Najavili ste, ranije, ulogu u seriji „Dadilja sa sela” u kojoj ćete tumačiti lik samohranog oca tri deteta, koji je rastrzan između posla i roditeljstva. Možete li nam otkriti kakva nas to serija očekuje i kada bi ona trebalo da stigne na male ekrane?

– Ova serija govorio o sudaru sela i grada i svega što ta dva prostora donose, od vaspitanja do pogleda na svet i ljude. Igram Konstantina koji je zbog svog posla i jurnjavom za parama zapostavio svoju decu. Izgubio je dete u sebi i svakodnevno je rastrzan na sve strane. I baš kada mu je to najpotrebnije, u njegov život dolazi dadilja sa sela, koja će mu svojom mudrošću i iskrenošću pomoći da nauči mnogo toga o životnim vrednostima. Za sada nemam informaciju kada će stići na male ekrane. Nadam se uskoro.

Dugo su vas pratile uloge ljubavnika u domaćim projektima. Da li takvi likovi podižu ego jednom čoveku ili možda otvaraju pitanja i sumnje u sebe?

– Svaka uloga kod mene otvara pitanja i sumnje u sebe, ali svakom imam za cilj i da kažem nešto što mi je bitno. Kada sam igrao ljubavnika želeo sam da pokažem da jedan balkanski muškarac može da zaplače radi ljubavi, da ga nije stid da pokaže emocije i slabost i da razgovara iskreno o svemu što ga boli. Nikad nisam gledao na te uloge površno i nije mi bilo bitno da li mi se vide podočnjaci dok prosim svoju dragu. U svakoj ulozi sam želeo da budem istinit i iskren, da prvenstveno poverujem sebi dok igram lik, a onda će i publika.

Niste jedan od onih koji su odmah posle završetka glumačke akademije dobili svojih pet minuta. Da li vam je to čekanje na posao pomoglo da zreliji dočekate popularnost i sve strane te „medalje” i da li možda zamerate sebi danas što se niste „laktali” za uloge?

– Nisam bio zreo, ni emotivno ni psihički za svojih pet minuta posle akademije, a nisam imao ni neku veliku ambiciju. Nije mi u karakteru da se ,,laktam’’. Iz nesigurnosti i upravo te nezrelosti se kod mene zdrava ambicija pojavila tek posle tridesete i kako godine prolaze osećam sve veću potrebu da toliko toga kažem i pokažem. Učim nove stvari svakoga dana i radim na sebi što mi donosi zadovoljstvo. Kao klinac sam možda i maštao o prepoznatljivosti, ali kada sam ušao u svet glume, bilo mi je bitno da doživim svu lepotu i strast ovog posla na sceni i da to dopre i do publike.  Bez publike ne bih ni mogao da se bavim glumom i ja ih neizmerno poštujem.  Sve je baš onako kako je trebalo da bude, jer da nije, živeo bih neki tuđi život, a tu nema sreće.

Vladimir Bijelić