НИЈЕ МУ У КАРАКТЕРУ ДА СЕ ,,ЛАКТА’’! Глумац ЗОРАН ПАЈИЋ искрено о својих ПЕТ МИНУТА: Све је баш онако како је требало да буде
Осмех, ведар дух и препознатљиви шарм главна су асоцијација на глумца Зорана Пајића, који је свој посао заволео због, како је рекао, емотивне повезаности са људима.
Доброта и племенитост за њега су увек на цени, чему га је деда још као дечака научио, а жеља му је да га поштење и осмех непрестано воде кроз живот. Љубав је за њега, како је једном приликом истакао, моћ и инспирација за све. Зато и не чуди што је, након бројних глумачких улога у хит-серијама, са уживањем учествовао у стварању новог јединственог хуманитарног шоу програма „Хајде да се волимо” који се суботом од 21 час емитује на првом програму Радио-телевизије Србије.
У питању је музичко-забавна емисија кроз коју уз Ану Шупић води гледаоце у потрагу за љубављу, увек истичући значај емпатије, хуманости и солидарности. Како је глумац у интервјуу за наш лист рекао, када су почели са радом на емисији, још током пандемије коронавируса, главни циљ био им је да испричају људске приче и врате веру у добро и хуманост код људи.
– Желели смо да, путујући по Србији, нађемо скривене хероје, хумане људе, музичке таленте, музичке породице и упознамо их са нашим гледаоцима како би на њиховом примеру спознали да нису сами и да је у људској природи, колико год ми то потискивали, да помогну другом. Основа свега је љубав, која је потреба сваког човека. Без љубави, пажње, искрености, саосећања и доброте, овај свет не би опстао. Наша емисија слави живот, слави човека који и у тешким моментима некако пронађе снагу, вољу и наду у боље сутра, која произилази управо из љубави према себи и другом човеку – казао је на почетку разговора за наш лист Зоран Пајић.
На крају сваке епизоде изговарате: „Верујте у љубав, верујте у добро и верујте у људе”. Шта вама, када се јави црв сумње, враћа веру у љубав и добро у човеку?
– Враћа ми управо човек и све оно што он може да пружи, каже, или створи. Враћа ми наду и породица, пријатељи, уметност, људи који знају више од мене, па ме науче нечему новом, отворе ми нове хоризонте, прошире свест о овом свету. Врло је важно учити, читати, питати, тражити одговоре на разна питања. Уметност ме је умногоме обликовала и помогла ми да изградим себе. Такође је у мени пробудила и однос према свету и друштву и жељу да се бавим глумом, која ме такође учи о људској психи и емоцијама и пружа ми прилику да их боље разумем.
У тој потрази за љубављу и емпатијом, за потребе ове емисије, прошли сте кроз целу Србију и снимили емотивне приче о наизглед обичним људима. Да ли је нека од њих пробудила посебну емоцију у вама и да ли је било оних који су успели да демантују тврдње да су нас пандемија, али и брзина времена које живимо, отуђили?
– Свака од тих прича је у мени пробудила емоцију, а оно што све те приче повезује је исконска потреба да се повеже са другим човеком. Свако отуђење буди у нама незадовољство, летаргију, страх, агресивност, мрачне мисли и себичлук. Ова емисија ми је потврдила да постоје људи који желе да помогну другом, а да за узврат не траже апсолутно ништа. Многи данас не верује да постоје такви људи и зато моја драга колегиница Ана Шупић, цела екипа емисије иза камере и ја желимо да их убедимо у супротно. Пропутовали смо скоро целу Србију, били смо у Босни и Херцеговини, на Косову, у Црној Гори, Грчкој и свуда сам препознао ту људску потребу за љубављу.
Водитељски посао није вам стран. Шта је, овога пута, за вас био изазов, сем тога што ћемо вас гледати у прајм тајму у забавном вечерњем шоу програму, којих, може се закључити, готово и нема?
– Посао водитеља није нимало лак. Ја сам превасходно глумац и мој је посао да продрем у други лик, да што природније одглумим туђи живот. А, као водитељ, испед камере стојим својим именом и презименом, нема претварања да сам неко други. Управо је то и био изазов, да будем што природнији и искренији, да испричам на најбољи могући начин туђе приче. Надам се да смо и Ана и ја у томе успели.
Стижете на РТС који вас је, како сте изјавили, од малих ногу учио шта значи бити добар, поштен, културан и начитан човек. Шта мислите да се десило па смо заборавили на оне праве вредности, које су се некада с поносом промовисале на малим екранима?
– Данас је човек збуњен. Морална начела о којима је некад учио више нису на цени. Лоша искуства су нас довела до тога да смо у страху да нас неко не изигра, да нас не превари, повреди, па се због тога затварамо у себе и повређујемо друге из страха. Влада неко мишљење да, ако си много добар, нећеш добро проћи у животу. Замислите тај парадокс. Када некоме пружимо помоћ, очекујемо нешто заузврат, иначе смо намагарчени. Толико је информација о свему и свачему и давимо се у мору свега. Та бука је угушила наш унутрашњи глас и промисао о себи и другима. Лакше нам је да мислимо и сматрамо оно што смо чули, или прочитали, него да научимо нешто о себи и створимо своје мишљење. Такође нас је и константна јурњава за парама довела до тога. Али, сматрам да ће се млади у хаосу и површности тих друштвених мрежа и буке која их окружује, уморити и вратити на она основна морална начела.
На ТикТок-у и Инстаграму популарни су ваши кратки видео снимци у којима на шаљив начин анализирате данашње друштво кроз причу о једној српској породици. Шта кроз њих желите да поручите пратиоцима и да ли је тешко бити духовит и забаван у мору садржаја на мрежама?
– Породицом Живић првенствено желим да поручим да за све што нам се дешава у животу треба преузети одговорност и тражити кривца прво у себи. Увек нам је неко други крив, родитељи, школа, друштво, преци, а никако да погледамо мало дубље у себе, да се упознамо са собом и покушамо да разумемо због чега нам се неке ствари дешавају и да поправимо што се поправити да. Да не преузимамо модел понашања других, већ да створимо свој и избегнемо грешке које смо несвесно или свесно усвојили. Много је битно да ослушкујемо, разумемо и разговарамо са својом децом, а не да на њих гледамо као на своје власништво које ће нам бити утеха за сва наша незадовољства. Деци треба одмалена градити њихов идентитет, независно од нашег, да постане свој човек, а не преплашено биће пуно траума својих родитеља.
@zoranpajic
Најавили сте, раније, улогу у серији „Дадиља са села” у којој ћете тумачити лик самохраног оца три детета, који је растрзан између посла и родитељства. Можете ли нам открити каква нас то серија очекује и када би она требало да стигне на мале екране?
– Ова серија говорио о судару села и града и свега што та два простора доносе, од васпитања до погледа на свет и људе. Играм Константина који је због свог посла и јурњавом за парама запоставио своју децу. Изгубио је дете у себи и свакодневно је растрзан на све стране. И баш када му је то најпотребније, у његов живот долази дадиља са села, која ће му својом мудрошћу и искреношћу помоћи да научи много тога о животним вредностима. За сада немам информацију када ће стићи на мале екране. Надам се ускоро.
Дуго су вас пратиле улоге љубавника у домаћим пројектима. Да ли такви ликови подижу его једном човеку или можда отварају питања и сумње у себе?
– Свака улога код мене отвара питања и сумње у себе, али сваком имам за циљ и да кажем нешто што ми је битно. Када сам играо љубавника желео сам да покажем да један балкански мушкарац може да заплаче ради љубави, да га није стид да покаже емоције и слабост и да разговара искрено о свему што га боли. Никад нисам гледао на те улоге површно и није ми било битно да ли ми се виде подочњаци док просим своју драгу. У свакој улози сам желео да будем истинит и искрен, да првенствено поверујем себи док играм лик, а онда ће и публика.
Нисте један од оних који су одмах после завршетка глумачке академије добили својих пет минута. Да ли вам је то чекање на посао помогло да зрелији дочекате популарност и све стране те „медаље” и да ли можда замерате себи данас што се нисте „лактали” за улоге?
– Нисам био зрео, ни емотивно ни психички за својих пет минута после академије, а нисам имао ни неку велику амбицију. Није ми у карактеру да се ,,лактам’’. Из несигурности и управо те незрелости се код мене здрава амбиција појавила тек после тридесете и како године пролазе осећам све већу потребу да толико тога кажем и покажем. Учим нове ствари свакога дана и радим на себи што ми доноси задовољство. Као клинац сам можда и маштао о препознатљивости, али када сам ушао у свет глуме, било ми је битно да доживим сву лепоту и страст овог посла на сцени и да то допре и до публике. Без публике не бих ни могао да се бавим глумом и ја их неизмерно поштујем. Све је баш онако како је требало да буде, јер да није, живео бих неки туђи живот, а ту нема среће.
Владимир Бијелић
