TVOJA REČ: MILOŠ KNEŽEV (31) Mangupi najbolje prolaze u životu

Budući da je trenutno u procesu izbora da postane asistent sa doktoratom, a kako već predaje na katedri, logično je da mu profesija nalaže da mnogo priča, pa je tako u 37 minuta, koliko je naš razgovor trajao, samo ukratko uspeo da kaže ponešto o sebi, svom životnom putu i daljaim (ne)planovima. Jer, kako se da zaključiti nakon intervjua, „Mića i njegovi šrafovi” daleko su od onoga što je mali Miloš hteo da postane, ali je čitava draž i ključ uspeha upravo u tome – da ne postavlja sebi granice u životu, a da svaki postignuti uspeh biva podstrek za neke nove. I kako god da okrene, kad nema planova, nema ni razočarenja.

- Kad sam upisivao proizvodno mašinstvo, nisam znao šta je to. Ja sam u srednjoj školi bio najgori u razredu – kaže Miloš na samom početku.

I, gledaj ga sad!

- Nikad mi nije palo na pamet da ću ići da studiram. I nedelju dana pred prijemni, pita me mama šta ću da radim kad završim srednju, reko’, idem na fakultet. Šta, nemam pojma, koa, mašinstvo jer sam išao u srednju mašinsku školu. E, i nju sam upisao jer mi je bila blizu kuće. Ranije mi je bila želja da budem veterinar, ali bih morao da putujem svako jutro u Zrenjanin, a meni u tom periodu života škola uopšte nije bila na prvom mestu, nego druženje, bili smo mangupi. Tako da sam upisao mašinstvo u Novom Bečeju i svidelo mi se. Ali sam voleo da idem u školu jer sam imao dobro društvo, pa nikad nisam bežao sa časova. A struni predmeti su mi uvek „ležali”, nisam morao da učim, uvek sam ih nekako skontao. Tako sam i odlučio da odem na studije mašinstva. I onda ja dođem na fakultet, treba da se uči, a ja ne znam kako se uči. Prva godina mi je bila da naučim da učim, da shvatim šta su ispiti, kolokvijumi i tako to. Pa vidi ovo je interesantno, vidi ono je interesantno, pa vidiš kako je neki profesor gospodin-čovek, pa kako priča da je bio tamo, da je proš’o ’vamo, a ja sam uvek imao ideju da obiđem ceo svet. Reko’, kako oni dobro rade, mogao bih i ja tako. Tad mi je sve to bilo tako daleko, ali je ostalo u podsvesti i onda nesvesno idem prema tom cilju. I uvek sam voleo da imam neki izazov. Kad god mi neko dođe i kaže da treba nešto da se uradi, ja prvo kažem „da, hoću”, a onda pitam šta treba da se uradi. Slušao sam tako neke pametne ljude, pa se setim jednog profesora iz Beograda koji je pričao da dolazi vreme izvrsnosti, pa ja tako sedim i gledam (a voleo sam da mi uvek bude jasno kad neko nešto kaže, mada to nije uvek slučaj), kako on sad zna da je on izvrstan? I onda sma ja tako lupao glavu

Trebalo je da upišeš filozofiju.

- I o tome sam razmišljao! Sve bih ja da mi bude jasno, al’ ne možeš. Pa razmišljaš, malo ’vamo, malo tamo, i onda dođeš do nekog zaključka da u stvari nikad nećeš biti izvrstan i savršen, nego je to taj put koji te vodi do tamo gde je suština svega. I uvek tako treba pomerati te granice.

I šta je za tebe suština svega?

- Mislim da je suština da radim nešto što me ispunjava i zbog čega sam srećan, da mi svaki dan bude lep i da idem tamo gde mi je lepo.

Koja ti je bila tema doktorske disertacije? Oduševi me.

- „Modelovanje toplotno-mehaničkog ponašanja visokobrzinskog motor-vretena mašina altki”, a mentor je bio prof. dr Aleksandar Živković.

Božanstveno. Moraćeš da mi zapišeš...

- Hoću. Kad sam zvao na odbranu doktorata, pa je to bila i svečanost, došli moji drugari, rodbina sa sela, i jedan moj drugar kaže: „Ja bih dao diplomu svakom ko može da pročita naslov.”

Nego, koliko si ti sad na putu do suštine svega?

- Jesam i mislim da ću uvek biti na putu, ali da nikad neću stići do tamo. I da se desi da stignem, opet ću izmisliti neki novi izazov. Sad već imam nešto u planu za narednu godinu.

Kako izgledaju studije iz ugla nekog ko predaje na fakultetu na kom je studirao?

- Drugačije je mnogo. Volim ljude koji su malo mangupi. Ne volim kad je neko uštoglljen, da svi moramo biti isti...

Jesu li ti i sad draži studenti koji su mangupi?

- Jesu, da. Kad je neko „štreber”, radi sve što mu se kaže, mislim da on i posle u životu neće imati neke ideje. Oni što su mangupi su kreativni i kad naiđu na neki problem, znaju nekako da se izvuku iz toga. Ja sam uvek voleo da pravim nestašluke i da posle imam posledice, pa nađem način da nekako izvrdam. To je snalaženje i mislim da ti malo lošiji đaci bolje prođu u životu.

Opa, eto mi naslov: Mangupi bolje prolaze u životu.

- Ne mislim na one koji su baš katastrofa! Mada, ne može ništa da se definiše da je tako, uvek ima izuzetaka.

Jesi li nekad mislio da ćeš predavati na fakultetu?

- Ne, nikad mi to nije palo na pamet. U mašinstvu nema krize i uvek ima dovoljno posla, naši studenti se zaposle i pre nego što završe fakultet, to je odbra stvar, otvara se mnogo firmi, i naš departman se bavi baš tim stvarima i dolaze nam firme da im preporučimo inženjere. Ali, kad sam završavao fakultet, kad sam bio četvrta godina, u tom periodu ja to sve nisam znao, nego sam išao od danas do sutra, rešavao sve, polagao ispite. Volim da imam tako neku obavezu, ne bih mogao da živim a da ništa ne radim. Mislim da se tako život pretvori u neku rutinu i onda, kad čovek nema nikakvu obavezu, opada mu kvalitet života.

Mogao si i psihologiju da upišeš.

- Misliš? Mogao sam, stvarno...

Čekaj da vidim do kraja, ko zna šta ćemo sve još otkriti. Ali, život je tek pred tobom!

- Da... Nego, kad sam završavao osnovne studije, neka firma je tražila da odemo na razgovor i mi odemo, međutim, niko od nas nije prošao, ne znam ni šta smo radili tamo, ali su mi svi govorili kako sam se istakao i bio dobar. Meni je to bilo sumnjivo, reko’ ništa ne valjam, odmah ide sumnja u sebe. Onda sam sebi dao fore godinu-godinu i po dana da pronađem posao, ako ne, ići ću negde na salaš da živim, to mi je želja.

Pa, bolje da nisi našao posao!

- To će mi se jednog dana ostvariti. Jako volim prirodu, volim da pecam. Ovi zakoni koje smo mi ljudi napravili nemaju baš uvek smisla, a prirodni zakoni uvek važe.

Sestra ti je, beše, pravnica?

- Jeeeeste...

Nego... Nisi planirao da radiš na fakultetu, ali koji su ti bili planovi? Koliko si daleko od njih i da li sad imaš poriv da ih ispuniš?

- Kod mene je suprotno, ja nemam planove.

Pa da ne možeš da se razočaraš...

- E, bukvalno to! Trudim se da živim bez planova, kao što sam i na ovaj intervju došao. Šta sam mogao da se pripremam, nisam znao šta me čeka...

Ali znaš odgovore na sva pitanja, vidim.

- Rekli su mi da znam da pričam, pa ću nešto već reći na intervjuu. Tako sam i srednju školu upisao, i fakultet. Kao mali sam vozio motore, stalno sam voleo da budem mastan, da ja to popravljam, što bi moja sestra rekla: „Mića i njegovi šrafovi.” Voleo sam taj majstorski posao. Čak sam i iz srednje hteo da se ispišem, pa da pređem na trogodišnju za automehaničara, jer oni su imali praksu u servisu dva dana, pa popravljaju tamo, pa kad sam ja to čuo, hoću i ja, ali mama mi nije dala da se prebacim. Kad sam odlazio da upišem fakultet, pitali me koje mašinstvo želim da upišem. Reko’, koje ima? Počeli da mi nabrajaju i ja sam rekao da ću to prvo, da mi ne čitaju dalje. Posle sam hteo da se prebacim, ali mi nisu dali, mada mislim da je dobro što sam ostao na proizvodnom mašinstvu.

Drago mi je. Kakvi su ti planovi za dalje? U stvari, pošto nemaš planove, šta ne planiraš za dalje?

- Sve ne planiram, je l’ može tako da se kaže? Što se tiče posla, to ide nekim svojim tokom i ne mogu mnogo da utičem. Jednostavno moraju da prođu godine da bih došao do nekih zvanja. Ima tu prostora da se pišu neki projekti. A kad sam doktorirao, mnogi su mi rekli da sam sad to završio i da može da me bude baš briga, ali meni se ne sviđa takvo mišljenje. Sad tek imam neki pritisak u glavi jer sam doktorirao, ali mi sad predstavlja neku obavezu da vidim da li sam zalsužio da budem doktor nauka. Dobar primer za to je kao kad položiš za kola, ali ti nisi odmah postao vozač, treba da voziš i voziš da bi mogao da kažeš da si vozač. Ja ću da se trudim, eto to može da bude jedan od planova, da budem takav da ne izvršavam samo svoje obaveze, već da pokušam da budem kreativan i da dam svoj doprinos fakultetu, odnosno departmanu na kom radim. Ne mogu da kažem da ću uspeti, ali nekako mi je to cilj. A ne ono, sad sam doktorirao i baš me briga.

Šta bi rekao mangupima, zašto je mašinstvo smer za njih?

- Pa, ’ajde ovako... Ako naiđu na neku prepreku, da je savladaju, da je ne ostavljaju iza jer će ih lupiti po potiljku. I treba pomerati granice, čim stignete do nekog uspeha, ne treba reći da je to kraj, nego opet smisliti sebi nešto novo.

Najvažnije pitanje za kraj – da li ti je neko rekao da ličiš na Yona Snoua iz „Igre prestola”?

- Jao, jeste. Kum mi je rekao, on je to gledao.

L. Radlovački