TVOJA REČ Dejan Kordin (26): Ne stidimo se invaliditeta

Naime, kako svu trojicu zanimaju prevashodno audiovizuelni mediji – fotografisanje, snimanje i montiranje, odlučili su da naprave prostor na kom bi se bavili kulturno-verskim događajima, ali i temama koje se tiču osoba sa invaliditetom.

- Kada sam 2008. krenuo u Novi Sad u ŠOSO „Milan Petrović”, prvi put sam se susreo sa drugačijom decom, odnosno nikad dotad nisam video vršnjake koji imaju neku vrstu invaliditeta – priseća se Dejan i dodaje da mu je u početku bilo neobično i teško, ali su mu aktivnosti na sekcijama sigurno umnogome pomogle da se prilagodi novom okruženju. - U školi sam se uključio u neke sekcije, među njima je bila i foto-sekcija. Tada je postojao školski časopis „Naši koraci”, tako da sam ja bio novinski foto-reporter.

Znači, mi smo praktično kolege.

- Da. Tako sam i zavoleo novinarstvo i fotografiju. Od malena sam voleo kameru, jer je tata imao neku koju mu je mama, moja baka Radmila, nabavila u Nemačkoj. Kad sam završio osnovno obrazovanje, upisao sam srednje za pomoćnika knjigovesca i tada sam se još više upoznao sa svetom novinarstva. Postojala je i radio-sekcija, koju je vodio nastavnik Petar Tot, pa smo Aleksandar, Dimitrije i ja videli kako naš nastavnik edituje video sadržaj, što smo i mi želeli da radimo. Budući da nismo znali šta i kako treba, a nije lako ni doći do takvih programa, nastavnik Petar nam je učinio uslugu i dao nam te programe. U srednjoj su počele da se realizuju i razne ekskurzije, obilazili smo manastire u celoj Srbiji i Crnoj Gori. To nam je kasnije dobro došlo, jer kad je bila korona, došli smo na ideju da otvorimo Jutjub kanal i da pravimo kulturno-verske sadržaje. Dotad smo uglavnom snimali priredbe u školi i onda kad su nas posećivale javne ličnosti. Tad smo se i prvi put susretali i sa pravim medijima koji su dolazili da isprate te događaje. Dimitrije najviše ima smisla da radi oko kompjutera i više zna engleski od nas, ali Aleksandar i Dimitrije ne mogu nigde da rade, dok ja mogu, imam rešenje da sam sposoban za rad. Zato je moja poruka svima da i osobe sa invaliditetom koje ne mogu nigde da rade, iako možda imaju neku vrstu pomoći, penziju ili socijalnu pomoć, da i njima treba pružiti podršku. Smatram da, ako OSI znaju da rade neke stvari, ako su upoznati sa nekom tematikom, treba im dati podršku. Kao što nas trojica znamo da se bavimo snimanjima i montažom, pa da nas kontaktiraju, da ispričaju svoju priču, a mi to da objavimo. Ništa nije u vezi sa politikom, već je ideja da iznesu neki svoj stav, da li bi trebalo da se u Srbiji više priča o OSI, šta bi trebalo da se poboljša, šta da se ukine, na čemu treba dodatno da se radi i slično. Tako smo došli na ideju da osnujemo Jutjub kanala „Studio DAD”. Nastavnik Petar nas je i dalje podržavao, kao i Aleksandrov komšija Bata Raja, koji nam je napravio logo i intro, a dao nam je i razne savete. Dobili smo podršku i od dva jutjubera, bez čega ne bismo uspeli da razvijemo podršku od nekih drugih osoba.

Da li zarađujete od Jutjuba?

- Trenutno ništa ne zarađujemo. Ne kažem da ne želimo da zarađujemo, ali nama je smisao da pokažemo šta znamo i umemo, da se vidi da smo sposobni da radimo, da se ne stidimo invaliditeta. Da nismo lenjivci, da ne želimoda se izležavamo, već da hoćemo da radimo. Osobe sa invaliditetom već imaju neku vrstu pomoći, ali nama to ništa ne znači jer bismo voleli da radimo, da nam se pruži prilika. Aleksandar i ja smo stupili u kontakt sa Udruženjem „Čarapansko srce” iz Kruševca i napravili smo video prilog o njima, to mi je jedan od dražih projekata. Pre nekoliko dana mi se javio i jedan dečko iz Novog Pazara, koji je čuo za naš Jutjub kanal, s njim sam uradio kratak, ali veliki intervju. On je slabovida osoba i svidelo mu se, pa nas je dosta reklamirao kod nekih jutjubera i na radio-stanicama. Nama nije stalo toliko do novca, već da nam neko pruži podršku, da neko vidi naš smisao. Pri završetku srednje škole, upisao sam kurs za video-montažera i snimatelja, pa sam praksu imao u ŠOSO „Milan Petrović”, snimao sam priredbe i tako to. Onda sam oko video-montaže dosta toga otkrio na internetu, tražio sam sam efekte, aplikacije, kako se šta radi. Imam rešenje da sam totalno sposoban za rad, ali uglavnom radim na privremeno-povremenim poslovima, ne mogu da nađem posao za stalno.

A gde bi voleo da radiš?

- U nekom mediju, voleo bih da radim kao foto-reporter ili snimatelj. Član sam Društva novinara Vojvodine, kao i Aleksandar. Imam odličnu saradnju sa pravoslavnom crkvom u Sremskoj Kamenici, koja me povremeno angažuje da snimam neka dešavanja. Kad neko vidi da sam angažovan, ljudi hoće da kupe i CD. Sad mi je dobro krenulo što se tiče poslovnog puta za mene. Skoro me je jedna poljoprivredna apoteka iz Beograda angažovala, zvali su me preko studentske zadruge, a putujem i po Vojvodini. Volim da putujem, a tako je sve i krenulo. Voleo bih da nas neko angažuje, da nam donira sredstva, jer nam je potreban oprema. Ovo što imamo nije dovoljno. Snalazimo se. U planu mi je da nabavim novu opremu, jer sve što imam mi je nabavila pokojna baka. I kad putujem u svoj kraj, volim da slikam. Sad planiram da idem da slikam šlajz u Itebeju, kako su ga sredili. Želja mi je da idem i malo van Srbije da slikam. Meni je glavni cilj da to neko vidi i čuje i da nas neko angažuje, pa da radimo kao neki honorarni posao da steknemo svoj dinar.

Vraćam te na emisiju koju radite. Rekao si da se bavite situacijom u državi po pitanju osoba sa invaliditetom. Šta bi istakao kao najveći problem u našoj zemlji s kojim se susrećete?

- Konkretno, dešavalo mi se da su mi se ljudi iz nekih firmi podsmevali zbog toga koju sam školu završio. Ali, ne mogu da kažem, meni je bivši gradonačelnik Miloš Vučević pružio priliku i zaposlio sam se u JGSP, radio sam u garaži, hvala mu na tome, ali nisam mogao da radim dugo jer imam problem sa kičmom. Tako da mogu da kažem da mi je pružena mogućnost. Vidim da se situacija menja, da ide na bolje, možda bi trebalo ljudima da se pruže neke bolje uslovi. Želja mi je da mi više budemo uključeni u medijima, da otvoreno pričamo o svojim problemima i ne sramotimo se zbog toga što smo završili školu „Milan Petrović”.

L. Radlovački