Tvoja reč: Ivan Dela Kroče (25), majstor borilačkih veština

Ivan (25) je, pak, rođen u Užicu, ali je zapravo ceo život proveo u Novom Sadu, gde danas trenira u dva kluba –džiju-džicu u klubu „Voša”, što mu je primarni sport, i džudo u klubu „Vojvodina”. Usput je i saradnik-demonstrator u nastavi na Fakultetu fizičkog vaspitanja i sporta, gde drži vežbe iz džuda i samboa.

- Džiju-džicu, džudo i sambo su srodni borilački sportovi, rade se u kimonu, samo su materijali drugačiji – objašnjava razliku naš ovonedeljni sagovornik. – Sambo je ruski nacionalni sport, a džudo i džiju-džicu su japanski. Zapravo, džudo je nastao iz najstarije borilačke veštine, odnosno džijudžicua, ali je on samo bacački sport, pa su ga ukalupili da postane olimpijski i on je trenutno jedan od najtežih sportova.

Zašto je džudo jedan od najtežih sportova?

- Marketing je dobro odrađen, pa je džudo rasprostranjen u celom svetu, zbog čega je jako teško uzeti medalju. Recimo, na svetskom prvenstvu bude prisutno više od sto zemalja, a džiju-džicu nije još toliko razvijen, tek pre 30 godina je postao popularan u celoj Evropi i krenuo da se širi dalje.

Zašto mu je trebalo toliko vremena?

- Džiju-džicu je, pre svega, odbrambena veština i bila je isključivo namenjena za policiju i vojsku, a tek pre 20-30 godina pronađen je sistem kako da je ukalupe da bi imala takmičarski karakter

Zbog čega je džudo teži od džijudžicua?

- Zbog masovnosti, jer na takmičenjima imate po 40 učesnika u kategoriji. Velika je razlika i kad ih je šestoro manje. Na svetskom prvenstvu u džudu imate prisutnih 110 zemalja, a u džiju-džicuu bude 70, i to je već velika razlika. A džiju-džicu nije olimpijski sport, mada ima ciklus od četiri godine priprema, ali se svejedno ne ulaže toliko u taj sport, pa ljudima koji se bave džudom iziskuju veći finansijski deo, ali su i sportisti na većem nivou.

Zašto si ti izabrao baš džijudžicu?

- Od malena se bavim džiju-džicuom. To mi je primarni sport, a džudo sam počeo da treniram u sklopu džiju-džicua da bih poboljšao bacački deo. Jer u mom sportu imam i udarce i bacanja i borbu u parteru, a u džudu imate samo bacanje i borbu u parteru. Drugačija su pravila, drugačije se boduje, ali, u suštini, ako neko radi samo jednu stvar, samo bacanja, logično je da će biti bolji od mene koji moram da pokrijem više delova i moram da budem na više strana. Nikad neću biti dobar kao karatista u udaranju, ili kao džudista u bacanju, ali ja sam kompletniji borac jer pokrivam više stvari, pa kad hoću da usavršim neki deo, idem kod nekoga ko to bolje radi.

Šta je ono što te je privuklo borilačkim sportovima?

- To što su to samostalni sportovi i sviđa mi se što od mene zavisi rezultat, mada treba neke kockice da se poklope. Ako sam bio iskren prema sebi, nisam preskakao treninge, bio sam uporan i disciplinovan, nema šanse da izostane rezultat, da li je to medalja ili plasman, ali u suštini, uvek sam među top borcima. Ako nas je 30 takmičara, ja ću biti u prvih sedam, a ako imam sreće biću u prva tri.

A šta utiče na to da budeš prvi? Šta je potrebno za zlato?

- Dolazi do izražaja sam način rada, ko je koliko bio posvećen, kakav život je živeo. Biti sportista ne znači samo trenirati, već treba imati adekvatan odmor, ishranu, dobar plan treninga, a i da sudija bude objektivan i slično.

Koliko je naporno voditi takav sportski život da bi rezultati bili zadovoljavajući?

- Veoma naporno. Meni je trebalo mnogo godina da bih stigao do ovakvih rezultata. Nisam pre dve godine krenuo da treniram i dao sve od sebe, pa je sve sad tako kako je. Krenuo sam sa šest godina da se bavim sportom, rekreativno.

Što baš borba? Što ne neki drugi sport?

- ’Ajde, recimo, džudo i džiju-džicu imaju svoje kodekse ponašanja, potiču iz Japana, zna se kakva je tamo kultura, koliko se drži do poštovanja, prijateljstva, požrtvovanosti. Samim tim, kad ulaziš u salu, zna se da ne možeš da izađeš iz svlačionice ako nisi složio garderobu, papuče moraju biti na mestu, moraš prvo da se pokloniš strunjači na kojoj treniraš, jer bez nje ti tu ne bi trenirao. Svoj kimono nikad nećeš bacati posle treninga, složićeš ga, lepo spustiti, jer bez tog kimona ti nisi niko i ništa u toj sali! Druga stvar ili treća – svi smo isti. Kad obučeš kimono, razlikuje te samo boja pojasa, a ona zavisi od tvog znanja, tvoje posvećenosti i vremenskog perioda koliko dugo treniraš. Da li si siromašan, bogat, bezobrazan ili dobar, nije bitno, pojas označava ko si i šta si. Kakav god život da živimo van sale, kad uđemo u salu, svi smo isti i nema podela.

Znači, to mu sve više dođe kao filozofija, a ne sport?

- Da, da. Filozofija života, nije samo sport, to je način života.

Koliko te, onda, generalno interesuje japanska kultura i takav način života?

- Nadam se da ću jednog dana uspeti sebi da priuštim bar mesec dana da odem u Japan, i to bih voleo da živim u nekoj sredini u kojoj bih se upoznao sa njihovom kulturom i načinom življenja. Voleo bih da vidim i urbanu sredinu jer su razvijeni i napredni, ali voleo bih da vidim i kako Japanci stvarno žive.

Koja dostignuća bi najradije izdvojio? Znaš li koliko, uopšte, imaš medalja?

- Znam, zato što redovno ažuriram svoju radnu biografiju, pa svaki put upisujem nove. Kad sam bio mlađi, na mesečnom nivou su bila čak i dva turnira, a sad, što sam stariji, možda imam tri-četiri takmičenja godišnje. Ranije sam se za jedno takmičenje pripremao mesec dana, a sad po nekoliko meseci. Imam više od sto medalja, ali ovih bitnih, recimo, 12. Od toga su najbitnija ove sa Svetskih igara iz Amerike, gde sam bio drugi. Imam kao senior dve bronze sa svetskog prvenstva, jedno zlato sa evropskog i kao junior imam bronzu sa evropskog i srebro sa svetskog. Imam još nekoliko koje su sa grend slemova, to su najjači turniri na kojima se skupljaju bodovi kako bi se išlo na svetske igre, koje se organizuju za sportove koji imaju potencijal da postanu olimpijski. Meni je to više provera, jer grend slemovi budu mesec i po dana pred svetsko ili evropsko, pa odem tamo, ne da bih uzeo medalju, već da ono što sam dotad radio isprobam i korigujem ako treba. Taman se i snime protivnici, ko šta radi, i analizira. Na tim grend slemovima sam osvojio bronzu u Nemačkoj, zlato u Grčkoj, a želja bi mi bila da uzmem medalju u Parizu, jer niko iz Srbije trenutno nema medalju odande. Ako finansije omoguće, voleo bih i da odem na Tajland i u Kolumbiju, ali to su sve neka takmičenja koja meni nisu toliko finansijski pristupačna.

Sve sam moraš da finansiraš?

- Na evropska i svetska prvenstva mi nekad Savez pomogne da odem, ali grend slemovi i pripreme sam finansiram. Doduše, ja na račun svojih rezultata primam stipendiju od Ministarstva sporta, koja nije zanemarljiva, ali ona služi za usavršavanje i normalan život, a ja treba da balansiram da imam i za takmičenja. Stipendija je sasvim pristojna za Srbiju, hvala im na tome, ali ne mogu da ispratim sve svoje ambicije sa njom. Mogao bih, ali da imam još dva posla sa strane.

Koliko je onda izazovno baviti se tvojim sportovima, a da nemaš momente kad moraš da se ustručavaš?

- Nikad još nisam doživeo taj period, uvek mora da se kalkuliše, da se unapred pravi plan i program, da bi na kraju sve ispalo kako treba.

Koliko ima žrtve?

- Mnogo i u redu mi je što sam sebe žrtvovao, jer ja to volim, ali naravno, ne trenira se ni meni baš svaki dan dva puta. Volim i ja da odspavam do devet, a ne da ustajem u šest ujutru. Sve mi teže pada što shvatam da nisam toliko sa porodicom, devojkom, jer sam svestan šta je sad najbitnije. Rezultati dođu i odu, a ovo će mi ostati.

Kakvi su ti planovi za dalje, na šta želiš da se fokusiraš?

- Nemam ja još mnogo vremena. U februaru punim 26, možda još dve godine mogu aktivno da se bavim ovim, tri u vr’ glave, ali videćemo. Ako postanem svetski prvak sledeće godine u Mongoliji, možda će i to biti kraj, jer mi je još to ostalo da nisam uzeo. To će biti i finansijski izazov, da uopšte odem, jer je baš daleko, ali ako tu budem prvak sveta, onda mislim da je to to i da se posvetim drugim stvarima. Jer karijera je do tridesete godine ako imate sreće, a ja nemam jer sam imao mnogo povreda. Ako postanem prvak sveta, onda mogu mirno da kažem da sam uradio sve što sam hteo i da se posvetim nekim drugim stvarima.

Kao na primer?

- Porodici i poslovima koje ću voditi do kraja života. Malo više klubu, da završim fakultet, četvrta sam godina i to mi je ostalo. Fakultet je odličan i profesori imaju razumevanja, ali ja ne mogu da pronađem vremena i to je problem. Nije mi problem da naučim i položim, već da izdvojim vreme za to.

Šta bi rekao mladima koji žele da se bave nekim od tih sportova?

- Pre svega da upoznaju lepote tih sportova, da se usavršavaju zbog sebe, da je njima stalo da nauče što više, a onda, ako je dete jako dobro, neka još malo zagrize, pa još i ako trener to prepozna, napraviće se plan i program i pokušaće nešto da se ostvari. Meni je trebalo da sa 11-12 godina prepoznam svoj talenat, a do svoje 18. godine nisam imao ni svetsku ni evropsku medalju. Trebalo mi je šest godina da bih napravio neke rezultate. I da veruješ u to, a ne da, kad propadne godina, kažeš da nisi uspeo i da je to to. Ali, bilo bi mi drago da su sva deca fizički aktivna, da se bave bilo kojim sportom, da se rekreiraju, značiće im. Steći će nova prijateljstva, biće zdravija, razvijaće motoričke veštine, a ne da vreme provode samo po kafićima i kafanama.

L. Radlovački