DNEVNIK U LUGU Selo idealno za penzionere i programere

I zaista tako biva! Klizeći niz glavnu Ulicu maršala Tita, jer njegovo ime ni danas niko ne skida nit’ sme da kalja, s obe strane se nižu šareni kućerci koje su prazne krošnje nesebično otkrile i pokazale svima koji su zalutali u toj „sremačkoj poluravnici”.

– Vazduh, to je najlepše u Lugu – kaže nam predsednik Saveta Mesne zajednice Kristian Urban, a mi, ko deca kad daju tačan odgovor na kvizu, ponosno potvrđujemo da je upravo vazduh, nestvarno čist i bridak, ono što nam je oduzelo dah od momenta kako smo izašli iz auta, a u stvari, tek tad smo zaista prodisali. - Mirnoća, nemamo gust saobraćaj, kad dođem iz grada ovamo to mi je odmah duševni odmor, još leti kad se sve zazeleni, prava lepota! Ostavili smo i stogodišnje lipe u centru, nećemo da ih sečemo, ali moramo da ih održavamo, komplikovano je, ali one su simbol sela. Imamo zeleniša, čudo jedno, a i šuma nam je blizu.

Konstatujući da je Lug pogodno selo za penzionere i programere, složićemo se, ruku na srce, da je idealno i za sve ljubitelje prirode, urbanizovane sa merom i ukusom, jer od infrastrukture ima apsolutno sve. Jest’ da su na struju, puteve, vodu, kanalizaciju, gas i internet podosta čekali, ali jednom kad su odradili šta im je trebalo, mirni su za „vijek i vijekova”.

– Prvo smo dobili struju pedesetih, onda je sedamdesetih krenuo da se pravi asfalt do Suseka i tad smo se povezali sa svetom. Ja sam predsednik Saveta već skoro 19 godina i kad sam 2004. godine došao, uradili smo vodovod, nov-novcat, pa smo onda napravili još jedan bunar, rezervni, ali ga nikad nismo koristili jer i sa ovim jednim, sve i da svi zalivaju bašte i peru auta u isto vreme dok su sušni meseci, vode ima dovoljno za sve. Onda smo krenuli da razmišljamo o kanalizaciji, pa smo 2005. krenuli sa pravljenjem projekta, godinu dana kasnije sa izgradnjom i, jest’ da se sve radilo narednih desetak godina, ali od 2016. svaka kuća ima priključak i mirni smo po tom pitanju. Fiksnu telefoniju nismo imali do 2009. godine, ali smo uz pomoć Pokrajinske vlade uspeli i to da rešimo – priseća se Urban, dodajući da su potom rešili i gasifikaciju, a onda i sredili Dom kulture od 640 kvadrata, koji su otvorili pre osam godina.

Ubrzo nakon što smo ušli u Lug, zatekosmo dve meštanke kako ćućurućaju na ulici, te rešismo da im malo zasmetamo i priključimo se razgovoru. Premda su obe došle u Lug zbog ljubavi, Zuzana Đurica iz Slankamenačkih Vinograda pre 48 godina, a Zuzana Hrubik iz Iloka pre 56, dalo se primetiti da su zadovoljne životom u ovom selu kao da je njihovo najrođenije.

– Sve imamo, prelepo je, ovo najlepše selo u celoj beočinskoj opštini, malo je, najviše slovačko, mada imamo i zetove i snaje „srpskog jezika” – kaže Đurica. – Ljudi su jako prijatni, svi će pomoći koga god da pozovete u svako doba!

A koliko se Lug promenio za pola veka otkako su naše sagovornice u tom selu?

– Kakvi smo bili, takvi smo i sad, ne svađamo se, mir je – zaključuje Zuzana Hrubik.

I ma koliko je selo tuto-kompleto, neženja imaju toliko da bi „jedno tri autobusa udavača rešilo problem”.

– U naše vreme je najbitnije bilo da se izađe uveče, imali smo dve-tri kafane, sve je vrvelo, a sad su se svi zatvorili, i kafići i mladi, čukaju telefone, nezadovoljni su svime. Neženje dođu ovde u kafanu, ali neće tu naći ženu sigurno, a da odu negde drugo to ih ne zanima – zaključuje naš domaćin, koji nas je dočekao u lokalu koji u večernjim časovima služi kao gostiona, mada ni u dnevnoj varijanti, makar koliko smo mi imali priliku da vidimo u privatnoj režiji sa sve mesnim posluženjem, nimalo nije loše.

Inače, u Lugu danas prenoći oko 600 ljudi. Oko 200 njih je napustilo svoje selo mahom otišavši za Slovačku i Novi Sad, ali primetan je trend povratka, pa čak i dolazak Slovaka, zbog čega se teško može naći kuća na prodaju. Celu situaciju bi poboljšalo otvaranje neke firme koja bi zadržala meštane, jer ovako, u potrazi za poslom, prinuđeni su da putuju u veća mesta u koja, na kraju, ostaju jer im je naporno da se svakog dana bore sa sve luđim saobraćajem. To bi, nadaju se lokalci, ponovo aktiviralo i Fudbalski klub „Poljana” čiji teren, koji se ne koristi od 2009. godine otkako je klub ugašen, sad liči na pravu poljanu, ali smeštenu na najlepšem mestu za bavljenje sportom na otvorenom. A do tad, Lužani vas rado očekuju tokom leta na Bratskim susretima i Danima meda pod stogodišnjim lipama.

Tekst i foto:

Lea Radlovački

Selo i žena i muškaraca

Tokom naše posete Lugu primetili smo da su na ulicama uglavnom žene! Recimo, u porti evangelističke crkve tri Anke i jedna Katarina sređuju bašticu, čupkaju suvo cveće, skupljaju opalo lišće i grančice, a usput se druže i, kako kažu, troše energiju da se ne bi ukočile.

– Ima mladih u selu, ali su u školi i na poslu, zato nam sad ne pomažu – dovikuje jedna vredna Anka. – Šta ćemo, mi smo matori i onako smo kod kuće, pa smo ovako bar aktivne, malo radimo, malo se družimo. Nekad nas bude i više, ali ne mnogo. A šta je najlepše u selu? To što je mirno, a najlepše je kada cveta lipa i to što smo svi dobri ovde, držimo se.

A prekoputa crkve, ispred jedne od prodavnica, zatičemo prodavačicu Anu Toman kako sa Majom Subić iz Brazilije, koja dolazi u Lug da prodaje garderobu na improvizovanoj pijačnoj tezgi, sumira životne utiske uz šegu, kojoj se rado priključujemo. Zar to nije idealna prilika da saznamo gde se kriju muškarci u tom selu?

– U selu nema kafane, pa ni muškaraca – uzvikuje Toman, pa uz smeh dodaje kako ih žene oterju na posao, pa onda one „poselare”. – Evo, ja sam juče radila ženski posao, cepala sam drva! Sin mi je na poslu, nemam drugog muškog u kući, pa moram sama.

I dok se Ani oseti po mišićima da se ne boji poslova, nailazi Gospodin Jaroslav Dudaš (namerno sa velikim G) koji nas uverava da, nakon što bude tašti odneo lekove, sardine i jaja, ide kući da skuva pileći paprikaš, taman tako da ručak bude gotov kad mu se žena vrati s posla.

– Meni je normalno da radim i kod kuće – veli Dudaš, te u šali proveravamo da l’ je otet pa zato mora tako da priča, a onda shvatamo da je muškarac kakvog bi zaista svaka žena poželela, pa se nadamo da ga neka posle ovog teksta neće zaistinski oteti! – Radim i ja ali samo sezonske poslove, a kad nema posla, onda radim šta treba, nameštam krevet, ložim vatru, sve radim...