DNEVNIK U NEUZINI Ulice asfaltirane, buši se bunar, zida kapela…
Sreća u ravnicu s nekoliko krivina, pa ste od Novog Sada očas posla u Neuzini, nadomak Sečnja, koja vas ovih dana dočekuje „golodrva” i nekako pusta.
Al’ ne dajte se zavarati, dajte joj šansu i ubrzo će vas razuveriti, jer Neuzina je, zapravo, puna života, naročito ako u nju zalutate radnim danima u toku prepodneva.
- Nije tako loše kao što izgleda – prve su reči našeg domaćina predsednika Saveta Mesne zajednice Aleksandra Marčićeva. – Eto, svi putevi su nam asfaltirani, možda je ostalo još nekoliko stotina metara poprečnih ulica da uradimo, ali to je sad u projektu. Bušimo i novi bunar, gradi se ko Skadar na Bojani, sa sve kućicom i pumpom za vodu. Zidamo i kapelu na pravoslavnom groblju i to donacijom meštana i dobrovoljnim radom, a ko ne može na taj način da doprinese, taj donosi piće i kolače. Tako da, ovde su ljudi takvi da žele da pomognu i svi lepo funkcionišemo, bez obzira na to što smo selo u kom žive Srbi, Mađari i Romi.
U Neuzini trenutno prespava do 900 ljudi, a po nedavnom popisu na neuzinskoj adresi je prijavljeno čak 1.035 osoba, što je za oko 200 manje nego pre 11 godina. Kako Marčićev u šali kaže, budući da su mnogi otišli u inostranstvo, tako je „pola Neuzine u Beču”. A kako se smanjuje stanovnika, tako i stočni fond još brže opada.
- Recimo, pre desetak godina su 103 domaćinstva imala bar po jednu kravu, a sad je nas 22 koji se bavimo time. Takođe, i svinja je nekad bilo baš mnogo u selu, bilo je više od 150 priplodnih krmača, sad ih ima 30. Istina je da imamo dosta pašnjaka, ali nema čobana koji bi čuvali ovce, pa je tako ranije bilo nekoliko hiljada ovaca u Neuzini, sad ne znam da li ih ima 100 u celom selu – nabraja Marčićev.
A prazne kuće – ne zna im se tačan broj. Doduše, nije lako ni naći neku na prodaju, jer ili nije za stanovanje, ili samo čeka svog vlasnika iz inostranstva da se vrati. Ipak, u OŠ „Braća Stefanović” ne manjka dece, pa ih je trenutno stotinak, ali manjka prostora i aktivnosti za bavljenje sportom. Ipak, čega ne manjka u Neuzini, to je kafana!
- Naravno da imamo kafanu i to staru, sa pravim kafanskim šmekom, drvenim stolicama i kariranim stolnjacima, gde gazda sedi u kafani i uvek je raspoložen za priču – kaže nam naš sagovornik dok pokušava da pronađe slobodno mesto na parkingu ne bi li nas uverio u pomenuti kafanski šmek.
I zaista, drvene stolice, ne baš toliko autentični bež gumeni stolnjaci, ali ipak su karirani, erotski i četnički posteri na sve strane, fotografije sa pecanja, Helo Kiti raspored časova kad je vreme popiti rakiju, kad kafu il’ pivo, preparirana glava divlje svinje sa naočarima i, ono čemu smo se najviše obradovali – bilijarski sto za kojim se uvek čeka red za partiju.
A šta je najlepše u Neuzini, makar iz muškog ugla, vele – mir, mogućnosti da se ide na pecanje, kupanje, nema kriminala, pa gde ostaviš bicikl na ulici, tu ga i sutradan nađeš, dok sa smanjenjem broja meštana, manje su gužve u kafani, pa više nema ni tuča.
Tekst i foto: Lea Radlovački
Talentovani, ali bez uslova za bavljenje sportom
Ako pitate učenike neuzinske osmoletke šta im se najviše sviđa u njihovom selu, uglas će vam reći – sve! Isto tako će vas uveravati i da su dobri đaci, da idu redovno u školu, da se svi lepo druže, da su složni i talentovani.
- Naša dolma, reka Tamiš, uopšte naša okolina i priroda, to mi je najlepše u selu – kaže učenik šestog razreda Ivan Josipović, dodajući u priči da voli da crta anime i da repuje.
Kako smo nekoliko đaka sreli na času fizičkog, dok su uporno pokušavali da svaku loptu usmere ka golićima, upoznali smo se i sa njihovim nastavnikom Milovanom Magovčevićem, koji je iz Sečnja, ali predaje u Neuzini i u Konaku.
- Lepo je raditi sa decom, a ovde ima dosta onih koji su talentovani, ali nemaju uslova za treniranje – kaže Magovčević, s ponosom ističući da je nedavno nekoliko učenika imalo prvi put priliku da učestvuje na takmičenju iz streljaštva, ostvarivši zapažene rezultate na opštinskom i okružnom takmičenju, a potom su se plasirali i na državno. – Čiji roditelji imaju više mogućnosti, oni vode svoju decu na treninge u Sečanj. Zato je ovde mladima slabija sportska kultura i onda moram i ja da učestvujem na časovima da bi im bilo zanimljivije. Jednostavno se mora s njima više raditi, moraju se usmeravati. Ali, kakav si ti, takva si u i deca. Danas jeste teže biti nastavnik jer nema više autoriteta kao nekad, ali kako se postaviš, tako ti bude.