DNEVNIK U MALOM STAPARU Neiskorišćeni biser sa 15 stanovnika

Možemo da zavirimo i u nešto „bližu” prošlost, mada takođe poprilično (ne)zamislivu, na sam kraj 18. veka kada je Mali Stapar nastao kao posledica izgradnje (današnjeg) Velikog bačkog kanala, na kom je sazidana prevodnica, kasnije i mlin sa zgradom direkcije koji je radio do 1975. godine. Ceo taj kompleks, zajedno sa čitavim selom, danas se vodi kao kulturno-istorijski spomenik. A kako je na Malom Staparu oformljena jedna ulica – Malostaparska, i budući da je selo u svom ataru imalo i 80 salaša, još početkom 19. veka je osnovana šestorazredna osnovna škola koja je pre Prvog svetskog rata imala i stotinu đaka, ali je ugašena 1986. godine.

Da ne mislite kako smo podatke poskidali sa Vikipedije, na kojoj zapravo nema božjeg podatka o Malom Staparu, sve ovo smo saznali (a i mnogo više, pa je o ovom selu moguće pisati u nastavcima) od Zorana Peruničića koji nas je pođednako upoznao i sa svojim Sivcem u koji smo zavirili pre dve godine.

- Osim prevodnice i mlina na njoj, za Mali Stapar se može reći da je malo ali izuzetno interesantno selo, jer je u njemu nekad bio i žitni magacin, na njivama se gajio izuzetno kvalitetan hmelj, bila je i rečna kapetanija, kao i carinarnica za carinjenje robe, a uzgajali su se i konji koji su se koristili za vuču lađa kad nije bilo povoljnog vetra ili vodotoka. Pirinčana je podignuta početkom 19. veka koja je do 1936. godine radila, a Mali Stapar je bio sedište berze za utvrđivanje cene pirinča u Kraljevini Jugoslaviji – navodi Peruničić, naglašavajući nekoliko puta kako je Mali Stapar neiskorišćeni biser koji sada broji svega 15 stanovnika.

Da je ljubav nije odvela na Mali Stapar pre skoro 30 godina, Nataša Brankov bi, recimo, i dalje živela u Sivcu. Doduše, ruku na srce, ni sad nije mnogo udaljena od svog rodnog „kraja” u koji, verovali ili ne, nekad ide i pet puta dnevno!

- Za običnu veknu hleba moramo da idemo u Sivac – veli Nataša, koja se sa svojim suprugom bavi poljoprivredom, odnosno ratarenjem i stočarstvom, uzgajajući bikove. - Košta nas to vozikanje, ali navikli smo se, mada nikad nisam ni razmišljala o tome. U početku mi je bilo neobično, jer sam navikla da mi je prodavnica ni na sto metara, a onda sam morala da se uskladim i da razmišljam šta će mi sve trebati u radnji kad se ide za Sivac.

Iako je nedostatak prodavnce na Malom Staparu velika mana, Brankov uglavnom vidi prednosti života na Malom Staparu. Kako kaže, selo se promenilo za ove tri decenije, ali i – nije.

- Kad sam došla, prekoputa je bila yungla, a sad je sve sređeno. A sve ostalo je ostalo isto, samo što nas je malo. Vidi ovako, ovde pored nemam komšija, ovde su bili svekar i svekrva pa su umrli, tamo je bila i ona je umrla, tako da sam momentalno ovde sama. Navikli smo se na samoću, mada je ovo lepa samoća. Dobro je što ovde možeš sam sve da proizvedeš, a imaš duševni mir.

Koliko god da je žitelja na Malom Staparu i ma koje da su nacije, svi se izjašnjavaju kao Sivčani. Na kraju krajeva, za Sivac su svi i vezani, od najmlađih do najstarijih, jer u selu više nemaju ni školu, ni poštu, ni radnju, lekara, a vala ni kafanu. Ali, zato, imaju vidre, barske kornjače, rakove, lokvanje, edemske biljke, čak i ostatke starih stepa, gust pošumljeni pojas s obe strane Velikog bačkog kanala, uređeni mlin kao dragulj sela i spomenik „Regina Panonija” na „trianglu” VBK i DTD kao podsetnik na plodnu ravnicu u kojoj se nalazi, a i mi svi zajedno sa njom.

- Trenutno se rekonstruiše prevodnica i trebalo bi uskoro da bude završena – navodi sekretar Mesne zajednice Sivac Milenko Rajić, dodajući da je vrednost radova oko 97 miliona dinara. – Radi se cela prevodnica, dakle kapije i most, koji je zatvoren dok se ne završe radovi, tako da se do spomenika mora ići peške.

Kako je Mali Stapar mnogima interesantan i primamljiv, danas se u njemu ne može pronaći kuća na prodaju, a budući da su cene nekretnina poprilično skočile, relativno dobro opremljena kuća se mogla naći za oko 35.000 evra.

Tekst i foto: Lea Radlovački

Kad bismo svi bili Dunja, Iva i Luka...

Najmlađi meštani Malog Stapara su trogodišnja Dunja, šestogodišnja Iva i osmogodišnji Luka, svi pod prezimenom Jurić, koji žive na samom kraju jedine ulice u selu – Malostaparske. Budući da svakog dana idu u Sivac u predškolsko i u školu, tamo se najviše i druže sa drugom decom, a dok su u svom dvorištu, uglavnom se rastrče svak’ na svoju stranu.

Ivina najveća zanimacija je vožnja rolerima, Luka voli da peca, tako da sad često ima akcije traženja glista, a ima i svoje mesto na Velikom bačkom kanalu (doduše, trenutno zaraslo jer čeka dedu da ga dovede u red), dok Dunja svoje slobodno vreme provodi mazeći mačke: Garu, Reponju i Mazu. A šta će ovi mališani biti kad porastu, e to je tek posebna priča! Luka planira da bude pecaroš jer je uveren da se od toga može živeti, dok Iva mašta o frizerskom salonu. Dunja je pobednica u maštanju, jer njena želja je da, kad poraste, postane leptir. Šta drugo dodati, osim da im želimo svu sreću ovog sveta i da požive duže razigranih od šarenih insekata.