ДНЕВНИК У ЛУГУ Село идеално за пензионере и програмере
Пловећи фрушкогорским таласима над којима пенушава магла скрива оне надолазеће, успевамо да разазнамо беочинско насеље Луг које од самог уласка одаје утисак тобогана који ће нам приредити незаборавну вожњу.
И заиста тако бива! Клизећи низ главну Улицу маршала Тита, јер његово име ни данас нико не скида нит’ сме да каља, с обе стране се нижу шарени кућерци које су празне крошње несебично откриле и показале свима који су залутали у тој „сремачкој полуравници”.
– Ваздух, то је најлепше у Лугу – каже нам председник Савета Месне заједнице Кристиан Урбан, а ми, ко деца кад дају тачан одговор на квизу, поносно потврђујемо да је управо ваздух, нестварно чист и бридак, оно што нам је одузело дах од момента како смо изашли из аута, а у ствари, тек тад смо заиста продисали. - Мирноћа, немамо густ саобраћај, кад дођем из града овамо то ми је одмах душевни одмор, још лети кад се све зазелени, права лепота! Оставили смо и стогодишње липе у центру, нећемо да их сечемо, али морамо да их одржавамо, компликовано је, али оне су симбол села. Имамо зелениша, чудо једно, а и шума нам је близу.
Констатујући да је Луг погодно село за пензионере и програмере, сложићемо се, руку на срце, да је идеално и за све љубитеље природе, урбанизоване са мером и укусом, јер од инфраструктуре има апсолутно све. Јест’ да су на струју, путеве, воду, канализацију, гас и интернет подоста чекали, али једном кад су одрадили шта им је требало, мирни су за „вијек и вијекова”.
– Прво смо добили струју педесетих, онда је седамдесетих кренуо да се прави асфалт до Сусека и тад смо се повезали са светом. Ја сам председник Савета већ скоро 19 година и кад сам 2004. године дошао, урадили смо водовод, нов-новцат, па смо онда направили још један бунар, резервни, али га никад нисмо користили јер и са овим једним, све и да сви заливају баште и перу аута у исто време док су сушни месеци, воде има довољно за све. Онда смо кренули да размишљамо о канализацији, па смо 2005. кренули са прављењем пројекта, годину дана касније са изградњом и, јест’ да се све радило наредних десетак година, али од 2016. свака кућа има прикључак и мирни смо по том питању. Фиксну телефонију нисмо имали до 2009. године, али смо уз помоћ Покрајинске владе успели и то да решимо – присећа се Урбан, додајући да су потом решили и гасификацију, а онда и средили Дом културе од 640 квадрата, који су отворили пре осам година.
Убрзо након што смо ушли у Луг, затекосмо две мештанке како ћућурућају на улици, те решисмо да им мало засметамо и прикључимо се разговору. Премда су обе дошле у Луг због љубави, Зузана Ђурица из Сланкаменачких Винограда пре 48 година, а Зузана Хрубик из Илока пре 56, дало се приметити да су задовољне животом у овом селу као да је њихово најрођеније.
– Све имамо, прелепо је, ово најлепше село у целој беочинској општини, мало је, највише словачко, мада имамо и зетове и снаје „српског језика” – каже Ђурица. – Људи су јако пријатни, сви ће помоћи кога год да позовете у свако доба!
А колико се Луг променио за пола века откако су наше саговорнице у том селу?
– Какви смо били, такви смо и сад, не свађамо се, мир је – закључује Зузана Хрубик.
И ма колико је село туто-комплето, нежења имају толико да би „једно три аутобуса удавача решило проблем”.
– У наше време је најбитније било да се изађе увече, имали смо две-три кафане, све је врвело, а сад су се сви затворили, и кафићи и млади, чукају телефоне, незадовољни су свиме. Нежење дођу овде у кафану, али неће ту наћи жену сигурно, а да оду негде друго то их не занима – закључује наш домаћин, који нас је дочекао у локалу који у вечерњим часовима служи као гостиона, мада ни у дневној варијанти, макар колико смо ми имали прилику да видимо у приватној режији са све месним послужењем, нимало није лоше.
Иначе, у Лугу данас преноћи око 600 људи. Око 200 њих је напустило своје село махом отишавши за Словачку и Нови Сад, али приметан је тренд повратка, па чак и долазак Словака, због чега се тешко може наћи кућа на продају. Целу ситуацију би побољшало отварање неке фирме која би задржала мештане, јер овако, у потрази за послом, принуђени су да путују у већа места у која, на крају, остају јер им је напорно да се сваког дана боре са све луђим саобраћајем. То би, надају се локалци, поново активирало и Фудбалски клуб „Пољана” чији терен, који се не користи од 2009. године откако је клуб угашен, сад личи на праву пољану, али смештену на најлепшем месту за бављење спортом на отвореном. А до тад, Лужани вас радо очекују током лета на Братским сусретима и Данима меда под стогодишњим липама.
Текст и фото:
Леа Радловачки
Село и жена и мушкараца
Током наше посете Лугу приметили смо да су на улицама углавном жене! Рецимо, у порти евангелистичке цркве три Анке и једна Катарина сређују баштицу, чупкају суво цвеће, скупљају опало лишће и гранчице, а успут се друже и, како кажу, троше енергију да се не би укочиле.
– Има младих у селу, али су у школи и на послу, зато нам сад не помажу – довикује једна вредна Анка. – Шта ћемо, ми смо матори и онако смо код куће, па смо овако бар активне, мало радимо, мало се дружимо. Некад нас буде и више, али не много. А шта је најлепше у селу? То што је мирно, а најлепше је када цвета липа и то што смо сви добри овде, држимо се.
А прекопута цркве, испред једне од продавница, затичемо продавачицу Ану Томан како са Мајом Субић из Бразилије, која долази у Луг да продаје гардеробу на импровизованој пијачној тезги, сумира животне утиске уз шегу, којој се радо прикључујемо. Зар то није идеална прилика да сазнамо где се крију мушкарци у том селу?
– У селу нема кафане, па ни мушкараца – узвикује Томан, па уз смех додаје како их жене отерју на посао, па онда оне „поселаре”. – Ево, ја сам јуче радила женски посао, цепала сам дрва! Син ми је на послу, немам другог мушког у кући, па морам сама.
И док се Ани осети по мишићима да се не боји послова, наилази Господин Јарослав Дудаш (намерно са великим Г) који нас уверава да, након што буде ташти однео лекове, сардине и јаја, иде кући да скува пилећи паприкаш, таман тако да ручак буде готов кад му се жена врати с посла.
– Мени је нормално да радим и код куће – вели Дудаш, те у шали проверавамо да л’ је отет па зато мора тако да прича, а онда схватамо да је мушкарац каквог би заиста свака жена пожелела, па се надамо да га нека после овог текста неће заистински отети! – Радим и ја али само сезонске послове, а кад нема посла, онда радим шта треба, намештам кревет, ложим ватру, све радим...
