Nevena Desivojević, rediteljka: Hrabri su oni koji ostaju na selu

Priča je smeštena u selo na severu Portugala, u jedno od onih malih mesta u kojem svaki stanovnik ima svoju funkciju. U takvim područjima, oni koji se iole razlikuju, osećaju se izgubljeno i usamljeno, a strah od nepoznatog ih drži podalje od promene, baš kao i protagonistu filma. Nakon prikazivanja na inostranim manifestacijama svoju srpsku premijeru imaće u selekciji Meteori na 13. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldoks, koji se ove godine održava od 3. do 10. septembra u Beogradu i onlajn. Tim povodom razgovarali smo sa rediteljkom koja je studirala na beogradskom FDU, a pre nekoliko godina uspešno je diplomirala i na Međunarodnom master kursu Doc Nomads, realizovanom na relaciji Lisabon, Budimpešta, Brisel.  

Kako ste došli do ideje da snimite film “Napolju cvetaju narandže”?

– Tokom završnog semestra na Master studijama programa Doc Nomads, u novinskom članku naišla sam na vest da u jednom malenom selu na severu Portugala neko od žitelja potkrada seljane. To me je odmah podsetilo na situaciju sa kojom su se seljani u mom šumadijskom selu nosili u danima mog detinjstva, što je bila motivacija da otputujem tamo i upoznam ih. Tako se rodila ideja o snimanju filma u i o miljeu gde svaki stanovnik ima svoju funkciju, a oni koji se ne pripitome tom sistemu, ispaštaju.

Mladić koji odbija da se uklopi u tradicionalna shvatanja okruženja istovremeno nastavlja da živi u tom selu. Kao neko ko je proveo izvesno vreme sa protagonistom filma, kako vi objašnjavate ovu kontradiktornost?

– Franciskova želja da promeni svoje stanje je istovremeno i njegova komforna zona. On se nalazi u konstantnoj potrazi za promenom, ali svaka promena koja bi se desila, dodatno bi ga zbunila, baš kao i moj dolazak u selo. Međutim, naš odnos se zasniva na činjenici da smo oboje “stranci” u selu i to je za njega bila prihvatljiva okolnost, da mu se približim. Iako izgleda da se Francisko ne uklapa u tradicionalna shvatanja društva, on je neminovno deo njih, i samim tim formalno deluje kao i svi ostali koji se prepoznaju kao deo tog istog kruga. Zato je teško izaći iz lanca, jer je neraskidivi deo njega makar i u negativnom smislu.

Šta zadržava usamljenog čoveka u selu koje nestaje?

– Zadržava ga isto ono što zadržava i druge seljane - poreklo, veza sa svojim parčetom zemlje. Francisko ne želi da ode iz kuće gde je odrastao, makar to značilo velike promene u ekonomskom smislu. Zadržava ga strah od nepoznatog i novog i od okolnosti kojima možda ne bi umeo da vlada. Čini mi se da je to nešto slično onima koji ostaju tamo gde očigledno nema nade. Takvi ljudi jesu hrabri. Čudno je, ali da - oni koji ostaju imaju hrabrosti.

Kakvu poruku nosi naslov filma „Napolju cvetaju narandže“? Šta vas je inspirisalo za ovaj naziv?

– Portretisanjem Franciska, glavnog junaka filma, govorim ne samo o njegovoj svakodnevici već i o njegovom odnosu sa sredinom u kojoj živi. Način na koji Franciska percipira sredina je „otpadnički“ i on u svojoj situaciji ne vidi izlaz. Stoga priroda ima veoma važnu ulogu u podcrtavanju te pozicije i pravljenju kontrasta između njegove usamljene unutrašnjosti sa narandžama i prirodom, koja uprkos ljudskoj patnji nastavljaja svojim tokom - buja.

Kakvo profesionalno iskustvo vam je donelo snimanje ovog filma?

– „Napolju cvetaju narandže” je moj prvi film snimljen van okvira obrazovnog sistema, i doneo mi je neverovatno iskustvo u osmišljavanju strategije finansiranja, produkcije i distribucije filma. Definisalo je moj fokus u stvaralaštvu i ono što želim da istražujem o istini ljudske prirode i života. Naučilo me je da budem sama i da se saživim sa iskustvom svojih junaka.

Film je premijerno prikazan na festivalu DocLisboa, a ove godine će biti prikazan i na Beldoks festivalu. Kakve su bile reakcije portugalske publike i očekujete li sličnu reakciju u Srbiji imajući u vidu da vas je priča o portugalskom mentalitetu podsetila na priču iz mesta u kojem ste vi odrasli?

– Beldoks je za mene prva premijera! Film je koprodukcija Srbije i Portugala, ali sve ono odakle sam potekla me je navelo da prepoznam priču za ovaj film. Ne mogu da pretpostavim reakcije, ali jedva čekam da ih doživim. U Portugalu je film bio odlično primljen. Do sada je imao pet nominacija tri značajne institucije i asocijacije, tako da se i stručna javnost oglasila. Međutim, raduje me da publika prepoznaje univerzalnost pristupa koji sam imala u odnosu sa Franciskom i sa selom i mnoge je dotakla u emocijama samoće, drugosti, jačine i nezavisnosti prirode od čoveka čije su suštine iste za bilo koje područje.  

Tamara Markić