Pozorišna kritika: Fazbinder i Urban „Na raspeću“ u Nišu

Ovo bi bio mogao da bude (lični) odgovor iz gledališta na angažman koji pokreću predstave „We are naked and the rest is...“ iz Sarajeva i „Kapital“ iz Crne Gore, viđene na festivalu „Teatar na raskršću“ u Nišu. Ono što ipak obećava je da obe ove predstave pokreću i mnoga druga pitanja, zahteve, koji su veoma politični, što je važna dimnezija pozorišne umetnosti, kao i svake druge društvene, danas se kaže - i odgovorne delatnosti.

Predstava iz Sarajeva (Scena MESS/ SARTR), inspirisana Fasbinderovim umećem („Anarhija u Bavarskoj“) da dekonstruiše popularne narative u prilog buđenja i artikulacije antitotalitarističke svesti, zapravo je sastavljena iz niza naizgled nepovezanih narativa, scena (dramaturgija Dino Pešut, režija Florijan Fišer). Onih o porodici, kritički posmatranoj kao osnovnoj jedinici kapitalističke eksploatacije privatnog vlasništva, zatim u velikoj meri ironične scene o zajednici, komuni, kao izlazsku iz začaranog kruga individualizma, preko scene u kojoj grupa ljudi pod maskama za nekoliko minuta kreira grafit na celom zadnjem zidu pozornice, do one u kojoj glumica u svoje ime govori o abortusu i pravu na grešku i greh kao sastavnom svojstvu ljudskosti, samo prividno očišćenoj u sistemu demokratske jednakosti, pravovernosti i ispravnosti.

Reditelj Andraš Urban, u predstavi-koncertu „Kapital“ (dramaturgija Vedrana Božinović, kompozicija Irena Popović Dragović), na sebi svojstven i prepoznatljiv način, urla na društvo, u ovom slučaju crnogorsko, preispitujući karakteristike tog nadaleko čuvenog čojstva i junaštva, putem filozofije Karla Marksa. „Kapital“ pozornicu koristi kao agoru, u kojoj umetnici zastupaju glas ljudi koji nije izneveren na još jednim izborima, govoreći ono što ih tišti, što ih čini nečovečnima (siromaštvo, beda, neravnopravost, nekultura), u odnosu na ono što je željena slika u javnosti.  

Iako se i u jednoj i u drugoj predstavi može raspravljati o estetskim aspektima, delotvornosti autorskog postupka, agitovanja u korist drugog, drugačijeg, kako je reagovao veći deo stručne javnosti na festivalskom okruglom stolu kritike, ne sme se gubiti iz vida da je ovakva umetnost nastala i razvija se upravo zbog ugroženosti i održavanja statusa kvo na mnogim nivoima koji su od ključnog značaja da se ne probudimo u svetu u kom su nam i krivica i kazna postali sudbina, bez mogućnosti da se o njima uopšte govori ili pita. U svetu u kom valja završiti na raspeću, pre nego što vam bude spašena duša. Na štitu, čak i kad je ukrašen Konstantinovim krstom.

Međutim, ohrabrujuće je to što jedan novi festival kao što je „Teatar na raskršću“, baš u Nišu, dosledno svom imenu i simbolikama, što jedna nova publika, nova generacija, pokazuje afirmativan odnos prema umetnosti koja nije laka, zabavna, posle koje večera i soba u kojoj se vodi ljubav i spava ne deluju tako mirno, dok se napolju, u noći punoj kristala, zrcali i sasvim izvesno sprema, čak već dobrano sprovodi prefriganija verzija novog marša fašizma.

Igor Burić