Pozorišna kritika: Radnička hronika u NP Subotica
NOVI SAD/SUBOTICA: Tranzicija, privatizacija, „omiljene“ su reči čija su značenja „usrećila“ mnoge, kada je u pitanju ne samo Srbija s početka 21. veka, odnosno s prelaska iz socijalističkog u kapitalističko društveno uređenje. Danas već imamo i tajkune, prekarijat...
Drama „Radnička hronika“ Petra Mihajlovića iz 2009. skoro da prepisuje stvarnost u kojoj radnici nemaju za koricu kruha, štrajkuju, kubure i u porodičnim uslovima, seku prste, umiru... Sada je ta drama postavljena na scenu Narodnog pozorišta Subotica, u režiji Veljka Mićunovića, tako da scenski deluje moćno. Preciznije, mučno.
U prvoj sceni, Radnik razgovara sa Direktorom, ali razgovor se upućuje na publiku. Tako je rešena i većina drugih scena, svojevrsnom deklamacijom. Dakle, nema prave komunikacije. Otuđenje u sred realnosti, jasna je slika i poruka. U direktorskoj stolici smenjuje se niz „likova“, čime je nadograđena izvorna scena tako da još surovije deluje nepromenjivi položaj radnika, njegova posvećenost poslu i oportunost karijerista.
U drugoj sceni, „Radnici s parolama“, nastup je osmišljen takođe van realističkog prosedea, kao „modna revija“, a natpisi dosledno satirični, pa umesto „STOP privatizaciji!“, na primer, piše „Viva la muerte“.
U sceni štrajka, glumci koji sve vreme vrlo dobro izvode rediteljski naum da dramski efekat postignu više fizičkom i psihološki sugestivnom igrom (Srđan Sekulić, Bojana Milanović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević, Dimitrije Aranđelović), formiraju „živu skulpturu“, performativnu instalaciju koja podseća na spomenike iz vremena socijalizma. Scena je dodatno začudna, zato što iz tog položaja likovi progovaraju i stenju.
Kada su na redu bile porodične, scene ispovesti (životne priče), stil igre se nije menjao. Likovi sede u stolicama i gotovo bez ijednog pokreta, gesta, ali sa punom emocijom, rafalno ispaljuju dijaloge i monologe. Svaki „krasi“ ironična duhovitost pisca, sa referencama na društvenu stvarnost nekadašnjeg srednjeg sloja, sada nemoćnog da kupi cipele, othrani i školuje decu van kladionice, živi bez roditeljske grbače...
I sve to tako i do kraja scenski uzbudljivo deluje, kada krene odsecanje prstiju, pokretanje mašina i mašinerije otpremnina, trčanje počasnog, krvavog kruga, u poluotvorenom/ poluzastakljenom prostoru koji bi mogao da bude „predsoblje“ neke fabrike (scenografija Marije Kalabić), kostimu koji deluje da je „druga ruka“ (sekond hend), ako ne i porodično nasleđe (kostimograf Marko Marosiuk). Međutim, sve vreme izostaje stvarni angažman ove predstave, što je u izraženoj meri nedostatak i same drame. Ona mnogo više konstatuje stvarnost, nego što je problematizuje. U odnosima i situacijama nema dramskog sukoba, obrta, razrešenja. Drama i predstava deluju da su „zalutale“ na pozorišnu scenu, pred publiku koja je sve to, samo mnogo gore, neestetizovano, čula, videla, preživela. Ili, još uvek jedva preživljava.
