NININE MUSTRE Ala živimo
Nešto je puklo u meni. Jednostavno mi je valjda prekipelo. Dosta mi je da slušam kukanja i žalopojke o vremenu u kojem živimo, o ljudima sa kojima se srećemo i o situaciji koja je neizdrživa. I sve bismo da menjamo, osim onoga što jedino možemo da promenimo, a to smo mi sami i naš stav prema svemu tome što nas okružuje. Kad smo kod stava, imam jednu stvarno vrlo upotrebljivu mustru.
Znate svi onu priču o tome da svaki predmet ako se malo bolje zagleda, ima svoju sjajnu stranu. Ukoliko baš ne možemo da je uočimo, onda lepo malo rukavom protrljamo i uglancamo neki deo, koji se začas zasija. Radi se o volji da u bilo čemu ili u bilo kojoj situaciji potražimo ono nešto lepo ili korisno ili poučno! Iz svega nešto može da se nauči, pogotovo iz nekih nemilih situacija, to mi se nebrojeno puta pokazalo tačnim kroz životno iskustvo.
Imam sreću što je moj karakter takav da tražim lepo i dobro u svemu, pa mi je bilo lakše da naučim da to radim u skoro svim situacijama. Jedna od mojih često izgovaranih rečenica kada sam zadovoljna jeste: „Ala živimo“. Nema tu ničeg čudnog. Kada mi je lepo, ja to objavim tom rečenicom, i to mi još više pojača osećaj uživanja u situaciji. Ono što je neobično u svemu tome, a što želim sa vama da podelim, jesu okolnosti u kojima to govorim, a navešću dve krajnosti. Bila sam u prilici da na jednom krstarenju uživam u kulinarskim majstorijama jednog kuvara svetskog renomea.
Radio je na velikim brodovima, kuvao najpoznatijim i najbogatijim ljudima, osvajao svetske nagrade u Japanu i drugim zemljama, a tog smo se leta eto našli na istom mestu. Svaki put posle uživanja u nekom od njegovih briljantno spremljenih i dekorisanih obroka, ja bih se zavalila u stolicu i izgovorila: „Ala živimo!“ A onda opet, na jednom letovanju za koje se jedva našlo dovoljno sredstava, ali važno mi je bilo da se okupam u moru, sedela sam na terasi na kojoj smo na stolu sa malčice izbledelim kariranim stolnjakom postavili ručak.
U istom duhu, sa istim uživanjem punoga stomaka, zavalila sam se u stolici i rekla: „Ala živimo“, nakon što smo ispraznili šerpicu sa supom iz kesice. Jeste, naravno, ogromna je razlika između vrhunskog kulinarskog doživljaja i supice iz kesice, ali u osećau nakon što zadovoljim glad nema neke velike razlike. Zasitila sam se i od jednog, i od drugog.
To je taj potez kojim protrljam nešto da se zasija, to je ono na šta volim da obraćam pažnju: na moje zadovoljstvo i moju ispunjenost. Na taj način izražavam zahvalnost. Tako negujem svoju dobru vibraciju i pokazalo se vremenom, stvaram uslove za još više zahvalnosti u svom životu. Prirodni zakon izgleda tako funkcioniše. Kad već živimo, hajde da ne kukamo kako živimo, nago da češće uzviknemo: „Ala živimo!“ Na taj se način životu zahvalimo, pa sve više uživamo.
Nina Martinović Armbruster