NININE MUSTRE Ala ži­vi­mo

Ne­što je pu­klo u me­ni. Jed­no­stav­no mi je valj­da pre­ki­pe­lo. Do­sta mi je da slu­šam ku­ka­nja i ža­lo­poj­ke o vre­me­nu u ko­jem ži­vi­mo, o lju­di­ma sa ko­ji­ma se sre­će­mo i o si­tu­a­ci­ji ko­ja je ne­iz­dr­ži­va. I sve bi­smo da me­nja­mo, osim ono­ga što je­di­no mo­že­mo da pro­me­ni­mo, a to smo mi sa­mi i naš stav pre­ma sve­mu to­me što nas okru­žu­je. Kad smo kod sta­va, imam jed­nu stvar­no vr­lo upo­tre­blji­vu mu­stru.