НИНИНЕ МУСТРЕ Ала живимо
Нешто је пукло у мени. Једноставно ми је ваљда прекипело. Доста ми је да слушам кукања и жалопојке о времену у којем живимо, о људима са којима се срећемо и о ситуацији која је неиздржива. И све бисмо да мењамо, осим онога што једино можемо да променимо, а то смо ми сами и наш став према свему томе што нас окружује. Кад смо код става, имам једну стварно врло употребљиву мустру.
Знате сви ону причу о томе да сваки предмет ако се мало боље загледа, има своју сјајну страну. Уколико баш не можемо да је уочимо, онда лепо мало рукавом протрљамо и угланцамо неки део, који се зачас засија. Ради се о вољи да у било чему или у било којој ситуацији потражимо оно нешто лепо или корисно или поучно! Из свега нешто може да се научи, поготово из неких немилих ситуација, то ми се небројено пута показало тачним кроз животно искуство.
Имам срећу што је мој карактер такав да тражим лепо и добро у свему, па ми је било лакше да научим да то радим у скоро свим ситуацијама. Једна од мојих често изговараних реченица када сам задовољна јесте: „Ала живимо“. Нема ту ничег чудног. Када ми је лепо, ја то објавим том реченицом, и то ми још више појача осећај уживања у ситуацији. Оно што је необично у свему томе, а што желим са вама да поделим, јесу околности у којима то говорим, а навешћу две крајности. Била сам у прилици да на једном крстарењу уживам у кулинарским мајсторијама једног кувара светског реномеа.
Радио је на великим бродовима, кувао најпознатијим и најбогатијим људима, освајао светске награде у Јапану и другим земљама, а тог смо се лета ето нашли на истом месту. Сваки пут после уживања у неком од његових бриљантно спремљених и декорисаних оброка, ја бих се завалила у столицу и изговорила: „Ала живимо!“ А онда опет, на једном летовању за које се једва нашло довољно средстава, али важно ми је било да се окупам у мору, седела сам на тераси на којој смо на столу са малчице избледелим карираним столњаком поставили ручак.
У истом духу, са истим уживањем пунога стомака, завалила сам се у столици и рекла: „Ала живимо“, након што смо испразнили шерпицу са супом из кесице. Јесте, наравно, огромна је разлика између врхунског кулинарског доживљаја и супице из кесице, али у осећау након што задовољим глад нема неке велике разлике. Заситила сам се и од једног, и од другог.
То је тај потез којим протрљам нешто да се засија, то је оно на шта волим да обраћам пажњу: на моје задовољство и моју испуњеност. На тај начин изражавам захвалност. Тако негујем своју добру вибрацију и показало се временом, стварам услове за још више захвалности у свом животу. Природни закон изгледа тако функционише. Кад већ живимо, хајде да не кукамо како живимо, наго да чешће узвикнемо: „Ала живимо!“ На тај се начин животу захвалимо, па све више уживамо.
Нина Мартиновић Армбрустер