Vladimir T. Jokanović, hirurg, vajar, pesnik: Čovekovo lice je tajanstvena knjiga
Trifun Dimić (1956 - 2001) jedno je od najznačajinijih imena novosadske kulture druge polovine 20. veka, ali za njega, nažalost, zna veoma malo Novosađana.
Jer on je ceo svoj život posvetio kulturnoj emancipaciji ovdašnjih Roma ostavivši svom narodu itekako bogato nasleđe: ne samo kroz afirmaciju romske književnosti, već je na njegovu inicijativu formirana i Matica romska, a prvi je preveo i Novi zavet na romski jezik. Pre desetak godina biblioteka u naselju Šangaj ponela je njegovo ime, ali bista ovog velikog pesnika, koji i te kako zaslužuje da dobije obeležje u gradu u kojem je stvarao, još uvek je deo neobičnog “ateljea na otvorenom” vajara dr Vladimira T. Jokanovića. Uz Dimića, u tom probranom društvu su i biste Dobrice Ćosića, Alekse Šantića, Isidore Sekulić, Milice Stojadinović Srpkinje, Slobodana Markovića alias Libera Markonija… koje još nisu našle svoje mesto u javnom prostoru…
– Neko je rekao, priznajem da sam time polaskan, da je moj opus „istorija književnosti pisana rukom vajara“. I zaista, izradio sam biste 52 književnika, od toga se njih 40 nalazi u bibliotekama, institucijama, na trgovima… od Njegoša do Tolstoja, čiji se jedini spomenik van Rusije nalazi u Novom Sadu - otkriva dr Jokanović dok me vodi kroz ovu jedinstvenu izložbu “postavljenu” u dvorištu ispred njegove zgrade. – No, iz raznih razloga pojedine biste, poput ove Trifuna Dimića, što mi je neizmerno žao, još uvek su kod mene. Verujte, najlakše je napraviti bistu, najteže je postaviti je… Čak i kada je izlijete u bronzi.
Prevalio je Vladimir T. Jokanović osamdesetu, ali mu je stisak ruke još uvek veoma snažan. Vajarski. Još kao srednjoškolac se zainteresovao za vajarastvo, naročito je voleo glinu, ali nije upisao Likovnu akademiju jer je kao ratno siroče dobio stipendiju od opštine Busovača, kojoj je bio potreban lekar-stomatolog. Tako je otišao na medicinu, da bi na kraju specijalizovao maksilofacijalnu hirurgiju…
– Tokom studija u Beogradu moj prijatelj, veliki naš slikar Ljuba Popović, odveo me je kod vajara Rista Stijovića. Tri godine sam potom redovno odlazio u njegov atelje, a bio sam čest i na izložbama. Ako nešto jako volite, radite s ljubavlju, a imate i zrno talenta, onda se to na kraju ipak ovaploti. Ali vajarstvo ima dva segmenta: umetnički i zanatski. Na akademiji se uči zanat, ne umetnost. Kao što ne možete, studirajući književnost, steći talenat za pisanje, ali ćete savladati pravopis. Dakle, u vajarstvu, kada nešto napravite, iz svoje mašte prenesete na glinu, sledi doterivanje. I moram priznati da nikad do kraja nisam savladao taj zanatski deo. Zato moje skulpture uvek izgledaju kao nedovršene (smeh).
Tokom specijalizacije u Zagrebu, upoznao je dr Jokanović jednog od velikana jugoslovenske skulpture Vanju Radauša, svojevremeno studenta velikog Meštrovića. Od njega je, kaže, naučio to da nikoga ne treba kopirati: „Ili ćeš biti svoj, ili si ništa“…
– I to sam prihvatio kao moto. Umetnost je veliko čudo, ako vas nešto opsedne, mislite da svaki dan možete da uradite nešto veliko. Naravno, realnost je sasvim drugačija i ne pada mi na pamet da ubeđujem ni sebe ni druge da sam veliki umetnik.
I atelje dr Jokanovića je neobičan. Smešten je u katakombama kule kod Železničke stanice, a “čuva” ga veliki gipsani Nikola Tesla. Iako se u tom prostoru može videte niz figurina, kao i nekoliko zanimljivih skulptura, ubedljivi primat imaju portreti, reljefi ili biste, od Getea do kralja Milana Obrenovića.
– Portret je meni najbliži. Čovekova je tajna u očima, izrazu lica, najsitnijim borama koje itekako govore o karakteru, inteligenciju ... A s obzirom na to da sam maksilofacijalni hirurg, lice mi je uvek bilo u centru pažnje. Čovekovo lice je izuzetno tajanstvena knjiga. Gledate to lice, i pokušavate prodreti kroz njega... E, sad, često se od biste očekuje da bude istovetna fotografiji. Ali to nije smisao. Naravno, nećete nekome ko ima prćast nos napraviti kukast - mada ima i toga – već je suština u vajarevom psihoanalitičkom portretu posmatrane ličnosti. I s te strane je izazov portreta, koliko toga možete da zapazite, i koliko od tog zapaženog možete da iznesete. Naravno, portret je i rizik, jer osobe koje portretišete na ovaj ili onaj način ljudi poznaju ili prepoznaju, i svako ih vidi drugačije, pa ako ta dva viđenja, vaše i ono posmatrača, nemaju dodirnih tačaka, portret će se smatrati neuspešnim.
Do sada je dr Vladimir Jokanović napisao i 36 knjiga, od stručnih, preko onih iz istorije medicine, do aforizama, poezije...
– Kapital zaradio nisam, da se odmah razumemo. Imao sam, zapravo, sreću da ne živim od umetnosti. Egzistenciju mi je obezbedila primarna profesija, maksilofacijalna hirurgija, a potom solidna penzija. U ovom gradu su postavljene 42 moje biste. U Ogranku SANU, Matici srpskoj, Gradskoj biblioteci, Društvu lekara, Srpskom narodnom pozorištu... Ipak, za njihovo izlivanje Grad nije dao niti dinara. Ali jesu pojedinci kojima je stalo. I nije tako samo u Novom Sadu. U Beogradu se u javnom prostoru po istom principu nalaze 34 moje sklupture. Ali ne može tako stalno i uvek. Recimo, Ljuba Popović je u Beogradu stanovao u jednom „golubarniku“ preko puta mog nekadašnjeg studentskog doma. Napravio sam njegov reljef i ploču „ovde je živeo“... sa idejom da se postavi na tu zgradu. Jer, pazite, ipak je on jedan od najvećih srpskih umetnika 20. veka. Međutim, odgovor nadležnih je bio – muk.
Iako skulpture dr Jokanović uglavnom poklanja, kod onih koji donose odluke postoji otpor, jer se ili pitaju šta se iza toga krije, ili misle da su njegovi radovi zapravo bezvredni. Ne mogu da razumeju da neko nešto nudi a ništa ne traži za sebe…
– A, eto, za mene je satisfakcija to što znam da sam vreme provedeno u radu na nekoj bisti smisleno potrošio. Greh je ako ste prirodom dobili talenat, a ne iskoristite ga. Pogotovo što postoje ljudi koje ne bismo smeli da zaboravimo. Kultura jednog naroda je pamćenje. A vajarstvo je možda jedno od najlepših i najdugovečnijih instrumenata tog pamćenje. Međutim, mi nemamo tu vrstu kulture, i mnogo važnih ljudi biće ili već jeste zaboravljeno… Više skulptura ima u jednom segedinskom parku nego u celom Novom Sadu. Nije u redu da imamo grad kulture bez skulpture. Zato sam predložio da, recimo, jedan od novosadskih parkova bude posvećen pesnicima. Pokazaćemo gostima Tvrđavu, katedralu, Miletića... ali šta je doprinos našeg vremena? Nažalost, postoje ljudi koji žive od kulture i koji žive za kulturu. I, po pravilu, ovi prvi, ’ajd što ne pomažu, ali što smetaju... Kulturu kod nas u životu održavaju entuzijasti.
Tekst i foto: M. Stajić