Luiz i Dragan deo sebe poklanjaju drugima PRESELIVŠI SE IZ KANADE U SREMSKE KARLOVCE DONELI I SVOJE VOLONTERSKE NAVIKE
Luiz Roberts i Dragan Jovanović iz Kanade, samo su jedan u nizu parova koji su se poslednju deceniju i po upisali u spisak stanovnika Sremskih Karlovaca, a da pre toga nisu imali nikakve veze sa tom varošicom.
Predlog da život na severu američkog kontinenta zamene životom u Srbiji potekao je od Draganove majke Smilje sa kojom se on kao jedanaestogodišnji dečak posle očeve smrti iz Požarevca iselio u Kanadu. On i Luiz su ga prihvatili rado uzimajući u obzir i pogodnosti koje će im se pružati s kanadskim primanjima na našem terenu kao penzionerima, što ona već i jeste.
– Dve godine smo dolazili i tražili kuću koja bi mogla da zadovolji naše potrebe i pogoduje za smeštaj majke, ali i da se uselimo relativno brzo, što se ispostavilo nije bilo lako naći – priča Dragan Jovanović koji je u Kanadi kratko vreme radio u svojoj struci, kao hemijski inženjer, a ostatak radnog veka kao poreski stručnjak. – Prve godine ništa nismo našli. Druge godine smo se bacili u potragu gotovo od Pančeva do Subotice s fokusom na okolinu Novog Sada kako bismo zbog majke bili bliži zdravstvenim centrima i naišli smo na ponudu za ovu kuću u Karlovcima. Kuća nam se dopala, ali sa vlasnikom nismo uspeli da postignemo dogovor. Razočarani vratili smo se u Kanadu, jer smo izgubili još jednu godinu neobavljenog posla. Odlučili smo da dogodine opet dođemo i iznajmimo smeštaj dok ne nađemo kuću koja je po našoj meri. Međutim, nedelju dana kasnije pozvao nas je vlasnik kuće, koji se predomislio i mi smo je kupili.
Svake godine njih dvoje slave 1. jul, Dan Kanade, sa velikim roštiljem za komšiluk, majstore...
Sledeće godine je usledila adaptacija. Dragan kaže da su neko vreme spavali na dušeku na naduvavanje dok su majstori radili, a pošto je on još uvek u radnom odnosu i to veći deo godine „na daljinu“, za internet se snalazio tako što je odlazio u restoran „Pasent“. Posle izvesnog vremena pridružila im se i Draganova majka. Osim što su ispunili osnovni uslov, a to je da mesto njihovog novog stanovanja bude blizu Novog Sada, polako su uviđali i druge prednosti Sremskih Karlovaca.
Treće mesto za zelenu riblju čorbu
Osim u Kanadi, gde su oboje volontirali na više mesta, između ostalog, svako u svojoj crkvi, Luiz Roberts je volontirala i po svetu. Skupljala bi novac tokom godine da bi mogla da isfinansira putovanja po zemaljskoj kugli i pomagala deci bez roditelja. Indija, Nepal, Ekvador, Rusija, Meksiko, Tajland neke su od zemalja u kojima je volontirala. Boraveći u njima naučila je i da kuva tamošnja jela. Pre nekoliko godina je učestvovala s indijskim receptom na takmičenju „Zlatni kotlić Dunava“ u Karlovcima i osvojila treće mesto. „ Odgovarao sam je od namere da kuva po tom receptu jer se razlikuje od uobičajenih. Između ostalog koristila je indijske začine zbog kojih je čorba bila zelena. Insistirala je na tome jer je meni bio rođendan toga dana i zauzela je treće mesto. Ja sam srećan muž što se toga tiče. U svim zamljama gde je volontirala Luiz je naučila fenomenalne stvari. Moja ishrana je toliko egzotična da sam na velikom dobitku”, sa osmehom će Dragan.
– Karlovčani su me prihvatili raširenih ruku i vrlo su prijatni prema meni – kaže Luiz sa smeškom i priznaje da nema baš preterano blizak odnos sa srpskim jezikom. – Bitno mi je da imam kontakte sa drugim ljudima, da li su to komšije ili prijatelji, nije bitno. Dolaze nam često prijatelji iz Kanade, ali i komšije. Mi smo slali signale da volimo druženje i oni su pozitivno odgovorili na njih.
Svake godine slave 1. jul, Dan Kanade, sa velikim roštiljem za komšiluk. Sada je krug ljudi koji im dolazi mnogo širi. Tu su majstori koji su im radili na kući, mehaničari...
– Volimo kada nam dođu gosti. Kanađani kažu po povratku kući da su se preporodili i kao da su bili na rehabilitaciji kod nas. Ta njihova transformacija i nama čini da se osećamo lepo – kaže Dragan.
Ono što ovaj par od drugih koji su se nastanili u Karlovcima izdvaja jeste volonterizam, koji bi se u njihovom slučaju mogao nazvati, stilom života. Zahvaljujući dobrotvornom radu i upoznali su se pre 30 godina na zapadu Kanade. Luiz, volonterka od malih nogu, je radila kao menadžer u jednom Rekreativnom centru u gradu u koji se Dragan preselio započevši novi posao. U potrazi za organizacijom u kojoj bi mogao dobrovoljno da radi i tako upozna više ljudi zakucao je na vrata tog centra. Objasnivši šta želi, uputili su ga na Luiz koja je bila glavni trener u kuglanju na ledu u tom centru i radila sa osobama sa smetnjama u razvoju koji učestvuju na Specijalnoj olimpijadi namenjenoj njima. Pošto se Draganov štićenik, petnaestogodišnji dečak kome je pomagao oko rekreacije i integracije u sredinu u kojoj živi, opredelio za taj sport, postao je njen pomoćnik i tako su se zbližili.
Njihov zajednički volonterski rad u Kanadi trajao je 22 godine, ali dolaskom u Srbiju nije prekinut. Pre tri godine Luiz se priključila kao volonter Dnevnom boravku za decu i mlade sa smetnjama u razvoju u Sremskim Karlovcima. Dva puta nedeljno provodi vreme sa korisnicima Dnevnog boravka. Jedan dan radi sa njima fiskulturne vežbe, a drugog se zajedno bave izradom rukotvorina i predmeta koje u različitim prilikama prodaju.
– Htela sam da budem deo ovog društva i nešto od onog čime se ceo život bavim, primenim i ovde – kaže Luiz. – Jednostavno, želim da budem deo sredine i Karlovaca. Ljudi sa smetnjama su nam nekako u prirodi, sa njima radimo odvajkada. Kada se pojavim vidim oduševljenje na njihovim licima. Odnedavno sarađujemo i sa Ekumenskom humanitarnom organizacijom u Novom Sadu. Tamo idemo jednom nedeljno, ja sa bakama radim rukotvorine, a Dragan prevodi. Počeli smo i Draganovu majku da vodimo tamo.
Luiz je u Srbiji otkrila svoj talenat za grnčariju. Kaže da ju je rad sa glinom oduvek zanimao, ali se nije okušala u tome dok nije došla u Srbiju. Četiri godine jednom sedmično odlazi u Novi Sad u Studio Bardak na tri sata. I naravno, to što napravi, prodaje u himanitarne svr-he. Kada su jednom prilikom išli u Kandu, ponela je dva kofera puna grnčarije. Od prodaje je zaradila 1.000 evra i to podelila na tri organizacije sa kojima njih dvoje sarađuju.
– Za volonterizam je važno da se voli. Kad vidiš da nekom nešto treba, a voliš to da radiš, nije teško – dodaje Dragan koji je Luiz sada logistička podrška u volontiranju tako što je vozi, prevodi i zamenjuje kada je to potrebno.
Zorica Milosavljević