Владимир Т. Јокановић, хирург, вајар, песник: Човеково лице је тајанствена књига

Јер он је цео свој живот посветио културној еманципацији овдашњих Рома оставивши свом народу итекако богато наслеђе: не само кроз афирмацију ромске књижевности, већ је на његову иницијативу формирана и Матица ромска, а први је превео и Нови завет на ромски језик. Пре десетак година библиотека у насељу Шангај понела је његово име, али биста овог великог песника, који и те како заслужује да добије обележје у граду у којем је стварао, још увек је део необичног “атељеа на отвореном” вајара др Владимира Т. Јокановића. Уз Димића, у том пробраном друштву су и бисте Добрице Ћосића, Алексе Шантића, Исидоре Секулић, Милице Стојадиновић Српкиње, Слободана Марковића алиас Либера Марконија…  које још нису нашле своје место у јавном простору…

– Неко је рекао, признајем да сам тиме поласкан, да је мој опус „историја књижевности писана руком вајара“. И заиста, израдио сам бисте 52 књижевника, од тога се њих 40 налази у библиотекама, институцијама, на трговима… од Његоша до Толстоја, чији се једини споменик ван Русије налази у Новом Саду - открива др Јокановић док ме води кроз ову јединствену изложбу “постављену” у дворишту испред његове зграде. – Но, из разних разлога поједине бисте, попут ове Трифуна Димића, што ми је неизмерно жао, још увек су код мене. Верујте, најлакше је направити бисту, најтеже је поставити је… Чак и када је излијете у бронзи. 

Превалио је Владимир Т. Јокановић осамдесету, али му је стисак руке још увек веома снажан. Вајарски. Још као средњошколац се заинтересовао за вајараство, нарочито је волео глину, али није уписао Ликовну академију јер је као ратно сироче добио стипендију од општине Бусовача, којој је био потребан лекар-стоматолог. Тако је отишао на медицину, да би на крају специјализовао максилофацијалну хирургију…  

– Током студија у Београду мој пријатељ, велики наш сликар Љуба Поповић, одвео ме је код вајара Риста Стијовића. Три године сам потом редовно одлазио у његов атеље, а био сам чест и на изложбама. Ако нешто јако волите, радите с љубављу, а имате и зрно талента, онда се то на крају ипак оваплоти. Али вајарство има два сегмента: уметнички и занатски. На академији се учи занат, не уметност. Као што не можете, студирајући књижевност, стећи таленат за писање, али ћете савладати правопис. Дакле, у вајарству, када нешто направите, из своје маште пренесете на глину, следи дотеривање. И морам признати да никад до краја нисам савладао тај занатски део. Зато моје скулптуре увек изгледају као недовршене (смех). 

Током специјализације у Загребу, упознао је др Јокановић једног од великана југословенске скулптуре Вању Радауша, својевремено студента великог Мештровића. Од њега је, каже, научио то да никога не треба копирати: „Или ћеш бити свој, или си ништа“…

– И то сам прихватио као мото. Уметност је велико чудо, ако вас нешто опседне, мислите да сваки дан можете да урадите нешто велико. Наравно, реалност је сасвим другачија и не пада ми на памет да убеђујем ни себе ни друге да сам велики уметник.

И атеље др Јокановића је необичан. Смештен је у катакомбама куле код Железничке станице, а “чува” га велики гипсани Никола Тесла. Иако се у том простору може видете низ фигурина, као и неколико занимљивих скулптура, убедљиви примат имају портрети, рељефи или бисте, од Гетеа до краља Милана Обреновића.

– Портрет је мени најближи. Човекова је тајна у очима, изразу лица, најситнијим борама које итекако говоре о карактеру, интелигенцију ... А с обзиром на то да сам максилофацијални хирург, лице ми је увек било у центру пажње. Човеково лице је изузетно тајанствена књига. Гледате то лице, и покушавате продрети кроз њега... Е, сад, често се од бисте очекује да буде истоветна фотографији. Али то није смисао. Наравно, нећете некоме ко има прћаст нос направити кукаст - мада има и тога – већ је суштина у вајаревом психоаналитичком портрету посматране личности. И с те стране је изазов портрета, колико тога можете да запазите, и колико од тог запаженог можете да изнесете. Наравно, портрет је и ризик, јер особе које портретишете на овај или онај начин људи познају или препознају, и свако их види другачије, па ако та два виђења, ваше и оно посматрача, немају додирних тачака, портрет ће се сматрати неуспешним.

До сада је др Владимир Јокановић написао и 36 књига, од стручних, преко оних из историје медицине, до афоризама, поезије...

– Капитал зарадио нисам, да се одмах разумемо. Имао сам, заправо, срећу да не живим од уметности. Егзистенцију ми је обезбедила примарна професија, максилофацијална хирургија, а потом солидна пензија. У овом граду су постављене 42 моје бисте. У Огранку САНУ, Матици српској, Градској библиотеци, Друштву лекара, Српском народном позоришту... Ипак, за њихово изливање Град није дао нити динара. Али јесу појединци којима је стало. И није тако само у Новом Саду. У Београду се у јавном простору по истом принципу налазе 34 моје склуптуре. Али не може тако стално и увек. Рецимо, Љуба Поповић је у Београду становао у једном „голубарнику“ преко пута мог некадашњег студентског дома. Направио сам његов рељеф и плочу „овде је живео“... са идејом да се постави на ту зграду. Јер, пазите, ипак је он један од највећих српских уметника 20. века. Међутим, одговор надлежних је био – мук.

Иако скулптуре др Јокановић углавном поклања, код оних који доносе одлуке постоји отпор, јер се или питају шта се иза тога крије, или мисле да су његови радови заправо безвредни. Не могу да разумеју да неко нешто нуди а ништа не тражи за себе…

– А, ето, за мене је сатисфакција то што знам да сам време проведено у раду на некој бисти смислено потрошио. Грех је ако сте природом добили таленат, а не искористите га. Поготово што постоје људи које не бисмо смели да заборавимо. Култура једног народа је памћење. А вајарство је можда једно од најлепших и најдуговечнијих инструмената тог памћење. Међутим, ми немамо ту врсту културе, и много важних људи биће или већ јесте заборављено… Више скулптура има у једном сегединском парку него у целом Новом Саду. Није у реду да имамо град културе без скулптуре. Зато сам предложио да, рецимо, један од новосадских паркова буде посвећен песницима. Показаћемо гостима Тврђаву, катедралу, Милетића... али шта је допринос нашег времена? Нажалост, постоје људи који живе од културе и који живе за културу.  И, по правилу, ови први, ’ајд што не помажу, али што сметају... Културу код нас у животу одржавају ентузијасти.    

Текст и фото: М. Стајић