PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA” I neka neko tvrdi posle da zavere ne postoje!
Sari je bilo nesnosno u školi. Kao da ju je neko začikavao i namerno napravio takav raspored časova samo da bi je nervirao.
Prvi čas: istorija. Kao za inat, neko je spomenuo Prvi srpski ustanak, pa je nastavnik počeo da priča satima o Crnom Đorđu. Drugi čas: fizika. Profesor je poblesavio, pročitao nešto o tome da postoji nekakva crna materija - te crna materija ovakva, te crna materija onakva... Treći čas: biologija. Najveći zagađivači prirodne sredine su crni ugalj, crna metalurgija i crne čestice gluposti. Užas! I nek neko tvrdi posle da zavere ne postoje!
Sara je htela nešto što nije crno.
Hoću nešto bele boje!, vikala je u sebi i počela da se osvrće po učionici.
Nešto bleštavo!
Pogled joj se zaustavio na Žirafi. Na njenom licu postajale su sve vidljivije nekakve svetle fleke. Baš neobično. Kako to ranije nisam primetila?, zapitala se.
S mukom je dočekala kraj poslednjeg časa.
Da sve bude još gore, kod kuće ju je čekao Mrgud, koji je bio na roditeljskom.
“Saro!”
Sara je došla u trpezariju i sela. Mira je stajala do radnog dela pored sudopere.
Mrgud je stavljao majonez na svoje parče hleba i polako ga razmazivao. Onda je podigao pogled i osmotrio sve za stolom. Mira je seckala salamu, Duca je trpala sve u sendvič koji je stiskala, a Sara se nervozno ljuljala.
“E, tako!”, rekla je Duca pošto je ispresovala hleb. “Ja žurim kod Alekse, a vi uživajte u hrani. Ćao!”
Mira je htela da joj kaže da se ponaša lepo, ali dok je otvorila usta, Duca je već tresnula vratima. Zatim se okrenula ka Mrgudu:
“A što ti ćutiš?”
Mrgud ju je pogledao popreko.
“Šta da kažem?”
“Kaži bar šta je bilo danas na poslu.”
Mrgud je stegnuo usne.
“12.456, 2, 33, 789...”
“Ako si računovođa, nisi kompjuter! Auuf, baš me nerviraš!”
Mira je pogledala da li se posekla. A onda je nastavila.
“Ja idem u petak u naše udruženje Žene u zelenom, imamo važan sastanak. Danas sam ih pozvala.”
“Kod onih ekoloških teroristkinja?”
“Da, kod Ekološki Svesnih i Emancipovanih Žena!”
“Samo vi, drugarice, sadite cveće...”
“Što je bolje od tog tvog cifranja! A i od nekog projekta bar kane koji dinar. Vidiš i sam koliko radimo, a kako malo zarađujemo.”
“Samo se za male pare mnogo radi”, mudro je izgovorio Mrgud.
Sara je uzela parče hleba i stavila ga u tanjir.
Mrgud je pogledao u nju, pa u Miru.
“A šta bi ti? Da nađem bolji posao? Šta bih pored vas mogao da budem? Veterinar? Kasirka? Šta?
Mira je sela za sto.
“Mrgude moj dobri, ništa nisi rekao za roditeljski sastanak. Kako je bilo u školi?”
Mrgud je s mukom progutao zalogaj i salvetom obrisao krajeve usana.
“Ništa. Sara je popustila. Kažu da je odsutna. Čak i kada je u učionici.”
Sara nije podizala glavu. Osetila je strinin pogled na temenu.
“Stalno kasni. I ima jedva četvorku.”
“On je zao čovek. Zato ga i zovemo Saruman. To je onaj zli čarobnjak iz Gospodara prstenova”, progovorila je Sara. “On uživa kad mi nemamo pojma. A onda se iživljava na nama.”
“Znam! Ja sam računovođa kojem brojevi idu kao od šale, a on će tebi da poklanja četvorku! Pazi, molim te!”
Njih dve su se zbunile. Kakve to ima veze sa njenom ocenom iz matematike?
“Zato sam mu rekao da znam šta se događa, da to ne može da bude istina, da je zasigurno on loš predavač i pedagog, da se uozbilji i povede malo računa o tome! I da te ostavi na miru! Jer ako ne prestane s tim...”
“Rade!” Mira je bila zapanjena. “Nisi mu valjda to rekao! Nisi mu valjda pretio! To nije način.”
“Znam da nije”, zapenušao je Rade. “Ali je on to zaslužio.”
“Pa nemoj da praviš probleme maloj, pogotovo dok joj se tata ne vrati!”, odmahnula je glavom Mira. “Sarice, dušo, znam da ti nisam mama, ali možeš da računaš na mene za sve...”
“Striče!”, zaustila je uplašeno Sra. “Nisi se valjda stvarno posvađao sa Srumanom?”
“Što? Jesam! Krajnje je vreme da mu se neko suprotstavi. Ne može on da teroriše decu!”
“Sad će biti još gore”, Sara se prenerazila.
Nije više mogla da sluša svog strica.
Otišla je u sobu i uzela strip.
Gde je moj tata? Zašto baka nije više s nama?
Bolje da misli na nešto drugo...
Ovo nije dobro.
Nikako nije dobro.
Kako bi moglo da bude dobro?
Dobro.
Prestaću da mislim na to.
To je dobro.
Dobro je da se čita.
Evo počinjem.
Dobro mi je.
Dobro mi je i hoću da čitam.
Dobro...
Zoran Penevski
Iz knjige “Sara i januar za dve devojčice”. Laguna, Beograd 2018.
