ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА” И нека неко тврди после да завере не постоје!
Сари је било несносно у школи. Као да ју је неко зачикавао и намерно направио такав распоред часова само да би је нервирао.
Први час: историја. Као за инат, неко је споменуо Први српски устанак, па је наставник почео да прича сатима о Црном Ђорђу. Други час: физика. Професор је поблесавио, прочитао нешто о томе да постоји некаква црна материја - те црна материја оваква, те црна материја онаква... Трећи час: биологија. Највећи загађивачи природне средине су црни угаљ, црна металургија и црне честице глупости. Ужас! И нек неко тврди после да завере не постоје!
Сара је хтела нешто што није црно.
Хоћу нешто беле боје!, викала је у себи и почела да се осврће по учионици.
Нешто блештаво!
Поглед јој се зауставио на Жирафи. На њеном лицу постајале су све видљивије некакве светле флеке. Баш необично. Како то раније нисам приметила?, запитала се.
С муком је дочекала крај последњег часа.
Да све буде још горе, код куће ју је чекао Мргуд, који је био на родитељском.
“Саро!”
Сара је дошла у трпезарију и села. Мира је стајала до радног дела поред судопере.
Мргуд је стављао мајонез на своје парче хлеба и полако га размазивао. Онда је подигао поглед и осмотрио све за столом. Мира је сецкала саламу, Дуца је трпала све у сендвич који је стискала, а Сара се нервозно љуљала.
“Е, тако!”, рекла је Дуца пошто је испресовала хлеб. “Ја журим код Алексе, а ви уживајте у храни. Ћао!”
Мира је хтела да јој каже да се понаша лепо, али док је отворила уста, Дуца је већ треснула вратима. Затим се окренула ка Мргуду:
“А што ти ћутиш?”
Мргуд ју је погледао попреко.
“Шта да кажем?”
“Кажи бар шта је било данас на послу.”
Мргуд је стегнуо усне.
“12.456, 2, 33, 789...”
“Ако си рачуновођа, ниси компјутер! Аууф, баш ме нервираш!”
Мира је погледала да ли се посекла. А онда је наставила.
“Ја идем у петак у наше удружење Жене у зеленом, имамо важан састанак. Данас сам их позвала.”
“Код оних еколошких терористкиња?”
“Да, код Еколошки Свесних и Еманципованих Жена!”
“Само ви, другарице, садите цвеће...”
“Што је боље од тог твог цифрања! А и од неког пројекта бар кане који динар. Видиш и сам колико радимо, а како мало зарађујемо.”
“Само се за мале паре много ради”, мудро је изговорио Мргуд.
Сара је узела парче хлеба и ставила га у тањир.
Мргуд је погледао у њу, па у Миру.
“А шта би ти? Да нађем бољи посао? Шта бих поред вас могао да будем? Ветеринар? Касирка? Шта?
Мира је села за сто.
“Мргуде мој добри, ништа ниси рекао за родитељски састанак. Како је било у школи?”
Мргуд је с муком прогутао залогај и салветом обрисао крајеве усана.
“Ништа. Сара је попустила. Кажу да је одсутна. Чак и када је у учионици.”
Сара није подизала главу. Осетила је стринин поглед на темену.
“Стално касни. И има једва четворку.”
“Он је зао човек. Зато га и зовемо Саруман. То је онај зли чаробњак из Господара прстенова”, проговорила је Сара. “Он ужива кад ми немамо појма. А онда се иживљава на нама.”
“Знам! Ја сам рачуновођа којем бројеви иду као од шале, а он ће теби да поклања четворку! Пази, молим те!”
Њих две су се збуниле. Какве то има везе са њеном оценом из математике?
“Зато сам му рекао да знам шта се догађа, да то не може да буде истина, да је засигурно он лош предавач и педагог, да се уозбиљи и поведе мало рачуна о томе! И да те остави на миру! Јер ако не престане с тим...”
“Раде!” Мира је била запањена. “Ниси му ваљда то рекао! Ниси му ваљда претио! То није начин.”
“Знам да није”, запенушао је Раде. “Али је он то заслужио.”
“Па немој да правиш проблеме малој, поготово док јој се тата не врати!”, одмахнула је главом Мира. “Сарице, душо, знам да ти нисам мама, али можеш да рачунаш на мене за све...”
“Стриче!”, заустила је уплашено Сра. “Ниси се ваљда стварно посвађао са Сруманом?”
“Што? Јесам! Крајње је време да му се неко супротстави. Не може он да терорише децу!”
“Сад ће бити још горе”, Сара се пренеразила.
Није више могла да слуша свог стрица.
Отишла је у собу и узела стрип.
Где је мој тата? Зашто бака није више с нама?
Боље да мисли на нешто друго...
Ово није добро.
Никако није добро.
Како би могло да буде добро?
Добро.
Престаћу да мислим на то.
То је добро.
Добро је да се чита.
Ево почињем.
Добро ми је.
Добро ми је и хоћу да читам.
Добро...
Зоран Пеневски
Из књиге “Сара и јануар за две девојчице”. Лагуна, Београд 2018.
