PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA”  Noć u društvu umrlih reči

Provodila sam ih u razmišljanju o tome odakle sam došla, kakva to osoba postajem. Sa osmanaest godina sebe sam smatrala poletnom devojkom, imala sam velika očekivanja. Sa dvadeset godina već sam bila zaposlena. Sa dvadeset dve sam se udala za Marija, zajedno smo napustili Italiju, živeli smo prvo u Kanadi, a potom u Španiji, pa u Grčkoj. Sa dvadeset osam godina rodila sam Đanija, i tokom trudnoće napisala sam jednu dugu priču, smeštenu u napuljski ambijent, koju sam naredne godine s lakoćom uspela da objavim. Sa trideset godina dobila sam Ilariju. Sada, s trideset osam, od mene ne beše preostalo ništa, nisam bila u stanju ni da se ponašam onako kako mi se činilo ispravno. Bez posla, bez muža, skvrčena i otupela.

Kad su deca bila u školi, opružala sam se na kauč, pridizala sam se, vraćala se u sedeći položaj, gledala sam televiziju. Međutim, nijedan program nije uspevao da mi privuče pažnju, da mi pomogne da zaboravim na svoje probleme. Noću sam se vrtela po kući, gledala sam kanale na kojima su se žene, naročito žene, vrtele po krevetima poput žutih pastirica u krošnjama drveća. Ružno su se kreveljile iznad jarko istaknutih brojeva telefona, iznad natpisa koji su obećavali veliko uživanje. Prenemagale su se umilno, izvijale su se. Posmatrala sam ih pitajući se da li je i Mariova kurva takva, pornografski san ili noćna mora, i da li je on u tajnosti baš za tim žudeo tokom petnaest godina koje smo proveli zajedno, da li je baš to želeo, a da ja to nisam shvatila. I zato sam se ljutila prvo na sebe a potom i na njega, sve dok ne bih briznula u plač, kao da te žene s noćne televizije, s tim svojim nadražujućim pipanjem velikih grudi i lizanjem sopstvenih bradavica dok se prenamažu od lažnog zadovoljstva, predstavljaju toliko tužan prizor da me dovode do suza.

Kako bih se smirila, stekoh naviku da pišem sve do zore. Isprva sam se trudila da radim na knjizi koju sam već godinama pokušavala da napišem, a potom od nje odustadoh. Iz noći u noć pisala sam pisma Mariju iako nisam imala adresu na koju bih ih poslala. Nadala sam se da ću pre ili kasnije naći način da mu ih predam, sviđala mi se pomisao da će ih pročitati. Pisala sam dok je kućom vladala tišina, prekidali su je samo dečje ravnomerno disanje iz druge sobe i Otovo kruženje stanom i zabrinuto režanje. Trudila sam se da ta pisma zvuče promišljeno, razgovorno. Pisala sam mu da detaljno preispitujem naš odnos, i da mi je potrebna njegova pomoć da shvatim u čemu sam to pogrešila. Protivrečnosti života udvoje su brojne - priznavala sam - i ja radim na našima kako bih ih razotkrila i prevazišla. Ono najvažnije, jedino što sam očekivala od njega, bilo je da me sasluša, da mi kaže kako namerava da mi pomogne u tom samoispitivanju. Bilo mi je nepodnošljivo što ne daje znak života, nije bilo fer da me lišava prilike da se suočimo, koja mi je bila tako neophodna, ako ništa drugo dugovao mi je malo pažnje, odakle mu pravo da me ostavi samu, skrhanu bolom, da stavljam pod lupu, godinu za godinom, čitav naš zajednički život. Nije bilo važno - lagala sam pišući - da se vrati da živi sa mnom i s našom decom. Od njega mi je bilo potrebno nešto drugo, da mi pomogne da shvatim. Zbog čega je tako nehajno odbacio petnaest godina nežnosti, emocija, ljubavi? Uzeo mi je toliko vremena kako bi na njega zaboravio kao da je u pitanju bio običan hir. Kakva nepravedna, jednostrana odluka. Oduvao je prošlost poput kakvog ružnog insekta koji mu je sleteo na ruku. U pitanju je bila i moja prošlost, ne samo njegova, koja je tonula u beznađe. Molila sam ga, preklinjala da mi pomogne da shvatim da li je to vreme koje smo proveli zajedno imalo nekog smisla, u kom trenutku ga je izgubio, da li je zaista bilo obično gubljenje sati, meseci i godina, ili ima neko skriveno značenje koje bi ga iskupilo, koje bi ga pretvorilo u iskustvo kadro da urodi novim plodom. Bilo mi je preko potrebno da što pre to shvatim, završavala sam svoja pisma. Tek ću tada biti u stanju da se povratim, da nastavim svoj život, makar i bez njega. Ovako, međutim, ostavljena da živim bez odgovora koji su mi bili potrebni, propadam, venem, sušim se poput prazne morske školjke pod letnjim suncem.

Kada bi mi se olovka urezala u otekle prste i kad sam počinjala da osećam bol, a oči mi se mutile od suza, odlazila sam da gledam kroz prozor. Osećala sam nalete vetra koji su protresali drveće u parku i nemu noćnu tamu slabo osvetljenu uličnim lampama čija se svetlost gubila pod gustim lišćem. Tokom tih dugih sati, predstavljala sam glasnika bola, čuvala sam noć u društvu umrlih reči. 

Elena Ferante

Odlomak iz romana „Dani napuštenosti“; prevod sa italijanskog Jelena Brborić. BOOKA, Beograd 2018.