PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA” Ne nazirući čak ni postojanje dalekog ostrva

Zbog čega sa trideset godina, kada mi je nauka osigravala mirnu i poštovanja dostojnu budućnost, napustih sve zarad mračne i samotne pustoši? Ne znam. Opet iznova, poput brodolomnika usred mračnih oluja, pošao sam u neočekivanom pravcu, ne nazirući čak ni postojanje dalekog ostrva. Kada pogledam unazad, nanovo ponavljam onu Bodlerovu molitvu:

O, Gospode! Daj mi snage i hrabrosti da posmatram bez gnušanja svoje telo i svoje srce!

Mada je strašno to spoznati, život se nalazi u beležnici, i nije nam dato da ispravljamo njegove stranice.

A kada čitam pismo koje mi je poslala jedna devetnaestogodišnjakinja, u kome kaže da mi se divi, i da se, uprkos tome što živi nekoliko blokova od mene, nikada nije usudila da mi priđe, osećam sram. Kakvo divno pismo! Tako plemenito, a istovremeno tako tužno! Kaže da joj pomažem da živi, da slika i da bi volela da mi jednog dana pokaže to što radi; kada prođe pored moje kuće i vidi napušteno dvorište, uvek mašta da će me sresti. A ja se osećam posramljen jer me postavlja tako visoko, kada možda vredim mnogo manje od nje, tako čiste, tako neiskvarene. Nasuprot njoj ja, biće prepuno veoma ozbiljnih mana, tvorac tako zloslutnih likova poput Fernada Vidala Olmosa. Ali, istovremeno sam drhtao dok sam pisao fragmente u kojima se pojavljuju beskrajno dobrodušna bića, poput Ortensije Pas, kamionyije Busića ili Baragana Jurodivog, proroka iz kvarta. ta skromna bića, ti nepismeni ljudi puni dobrote, i mladi sa svojom prostodušnom nadom jesu ti koji će me spasti. Nasuprot njima, sve drugo, nesigurne pretpostavke, ideje i teorije iz eseja, ne pomažu da se opravda postojanje.

Dakle, kada s kraj približava, nakon što ponovo prođem delovima jednog dugog puta, mogu da potvrdim da pripadam onoj vrsti ljudi koja se formirala na sopstvenim životnim greškama. Iz tog razloga, kada neki egzegeta govori o mojoj “filozofiji”, mogu samo da se uznemirim, jer između mene i filozofa postoji veza koliko i između gerilca i školovanog generala. Ili možda, bolje, između geografa i istraživača-avanturiste koga intuicija vodi u potragu za blagom u najveće dubine malajske šume, o kojoj ima nepouzdane podatke, čak nije siguran ni u njeno postojanje. Na teškom putu posmatrao sam čarobna mesta, ali sam takođe morao da se suočim sa zloslutnim bićima i skoro nesavladivim preprekama, i uvek bih iznova pao. Očajan što nisam našao blago, ne verujući u svoju sposobnost da ga pronađem među tolikom nemaštinom, ponovo sam izgubio veru.

Govorim istinu kada tvrdim da ne poznajem druge predele, da je moje neznanje o drugim stvarnostima beskrajno, ali zato mogu da opravdam strastveno traganje na putu koji sam sledio.

Ernesto Sabato

Iz knjige “Pre kraja” E. Sabata; Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović. Akademska knjiga, Novi Sad 2018.