PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA” Probudio sam se, a sveta nije bilo
Sve je bilo tiho, sve je bilo crno, tama je bila sveobuhvatna kao da je sva svetlost isceđena iz sveta. Prašine je bilo posvuda. Vazduh je bio pun prašine – vrele i guste, prašine iz sveže iskopanog groba.
I čudna kiša je padala – kiša kamenčića, krhotina i ostataka polomljenih i razbijenih stvari koje nisam umeo da prepoznam. Uništenje je bilo svuda, u mojim očima, u ustima, u nosu i u grlu.
Ležao sam na leđima i uništenje me je ođednom davilo.
Uspravio sam se iskašljavajući tu čudnovatu prašinu, osećao sam je na rukama i na licu.
Zagledao sam se u kao katran crnu tišinu i osetio talas čistog užasa jer sam tada prvi put osetio toplotu. U blizini je plamtela velika vatra. Pogledao sam oko sebe i ođednom je ugledao, blistavu i rasplamsalu, jedino svetlo u tami. Vrelina se pojačavala. Vatra se primicala.
Pomeri se ili umri. To ti je izbor sada.
Sada sam video tela u onome što je do malopre bio tržni centar. Neka se nisu pomerala. Neka su pokušavala da sednu. Ali ovaj novi svet bio je tih. Onda sam shvatio da nije tih. Nije baš. Mene je sluh napustio u trenutku kad je sve nestalo. Mladi stražar je sedeo na podu blizu mene. Uniforma mu je bila uprljana sivom prašinom. Okrenuo se ka meni i pokušao da progovori.
Ne – govorio je, ali ja ga nisam čuo.Iščupao sam staklenu krhotinu iz kolena, jauknuo od bola i dopuzio do njega. Usta su mu se ponovo pomerila, ali reči nisam razaznao. Zagledao sam se u njega, očiju suznih od prašine, i odmahnuo glavom. Ponovio je ono što je rekao i ovog puta čuo sam ga preko zvonjave u ušima.
„Bomba“, rekao je.
„Nije“, odvratio sam.
„Preveliko je za bombu.“
„Moja ruka“, rekao ja.
Držao se za mišicu i potpuno zbunjeno zurio u nju. Nije imao desnu podlakticu. Podmetnuo sam mu pod glavu kesu s novim rancem moje kćeri. Onda sam skinuo kožnu jaknu, svukao majicu i pocepao je na tri dela. Stražar je pokušavao da podigne povređenu ruku kako bi silom teže zaustavio krvarenje. Klimnuo sam mu glavom da ga ohrabrim. „Tako, to je dobro“, rekao sam. Ljudi su polako prolazili pored nas. Nisu trčali. Bili su suviše omamljeni da trče. Teturali su iz nemirnih oblaka
Osetio sam da me izdaje i ođednom se ponovo našao na dlanovima i kolenima. Polako sam ustao i nastavio dalje oslanjajući se jače na levu nogu, pazeći da desnu ne opterećujem previše. Osećao sam vrelinu vatre i udisao sam zadah vatre.
Kerozin? Da, ali čitav okean kerozina, zapaljenog kerozina, a to nije imalo smisla. Odakle toliki kerozin? Čovek u odelu prošao je pored mene noseći kesu iz Eplove prodavnice. Bio je od glave do pete pokriven sivom prašinom koja se kovitlala u vrelom smrdljivom vazduhu. Pljunuo sam i duboko udahnuo vreli vazduh. Palio mi je pluća. Vatra se primicala.
Nastavi ili umri. Marioneta u prirodnoj veličini visila je s nekadašnje tavanice podruma tržnog centra. Lutka je sedela u stolici pričvršćena za tavanicu dugačkim debelim remenjem kao da čeka da je neka divovska ruka pokrene. Bila mi je dovoljno blizu da joj vidim izraz na netaknutom licu.
A onda sam video da je to čovek, muškarac, pilot, i da ga je neka neverovatna slučajnost sprečila da se razbije na paramparčad kad je pao s neba. Čuo sam da se to dešavalo, ali nisam verovao. Sada sam poverovao. I polako sam počinjao da shvatam. Taj oštri ogavni miris zaista je bio kerozin. Avionsko gorivo.Nastavi ili umri!
„Izvinite“, rekla je jedna starija gospođa; njena učtivost je bila dirljiva u ovom novom svetu. „Ostanite s nama, molim vas”.
R. D.