ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА” Ноћ у друштву умрлих речи
Након епизоде с гуштером, ноћи које сам ионако проводила једва склапајући очи претворише се у право мучење.
Проводила сам их у размишљању о томе одакле сам дошла, каква то особа постајем. Са османаест година себе сам сматрала полетном девојком, имала сам велика очекивања. Са двадесет година већ сам била запослена. Са двадесет две сам се удала за Марија, заједно смо напустили Италију, живели смо прво у Канади, а потом у Шпанији, па у Грчкој. Са двадесет осам година родила сам Ђанија, и током трудноће написала сам једну дугу причу, смештену у напуљски амбијент, коју сам наредне године с лакоћом успела да објавим. Са тридесет година добила сам Иларију. Сада, с тридесет осам, од мене не беше преостало ништа, нисам била у стању ни да се понашам онако како ми се чинило исправно. Без посла, без мужа, скврчена и отупела.
Кад су деца била у школи, опружала сам се на кауч, придизала сам се, враћала се у седећи положај, гледала сам телевизију. Међутим, ниједан програм није успевао да ми привуче пажњу, да ми помогне да заборавим на своје проблеме. Ноћу сам се вртела по кући, гледала сам канале на којима су се жене, нарочито жене, вртеле по креветима попут жутих пастирица у крошњама дрвећа. Ружно су се кревељиле изнад јарко истакнутих бројева телефона, изнад натписа који су обећавали велико уживање. Пренемагале су се умилно, извијале су се. Посматрала сам их питајући се да ли је и Мариова курва таква, порнографски сан или ноћна мора, и да ли је он у тајности баш за тим жудео током петнаест година које смо провели заједно, да ли је баш то желео, а да ја то нисам схватила. И зато сам се љутила прво на себе а потом и на њега, све док не бих бризнула у плач, као да те жене с ноћне телевизије, с тим својим надражујућим пипањем великих груди и лизањем сопствених брадавица док се пренамажу од лажног задовољства, представљају толико тужан призор да ме доводе до суза.
Како бих се смирила, стекох навику да пишем све до зоре. Испрва сам се трудила да радим на књизи коју сам већ годинама покушавала да напишем, а потом од ње одустадох. Из ноћи у ноћ писала сам писма Марију иако нисам имала адресу на коју бих их послала. Надала сам се да ћу пре или касније наћи начин да му их предам, свиђала ми се помисао да ће их прочитати. Писала сам док је кућом владала тишина, прекидали су је само дечје равномерно дисање из друге собе и Отово кружење станом и забринуто режање. Трудила сам се да та писма звуче промишљено, разговорно. Писала сам му да детаљно преиспитујем наш однос, и да ми је потребна његова помоћ да схватим у чему сам то погрешила. Противречности живота удвоје су бројне - признавала сам - и ја радим на нашима како бих их разоткрила и превазишла. Оно најважније, једино што сам очекивала од њега, било је да ме саслуша, да ми каже како намерава да ми помогне у том самоиспитивању. Било ми је неподношљиво што не даје знак живота, није било фер да ме лишава прилике да се суочимо, која ми је била тако неопходна, ако ништа друго дуговао ми је мало пажње, одакле му право да ме остави саму, скрхану болом, да стављам под лупу, годину за годином, читав наш заједнички живот. Није било важно - лагала сам пишући - да се врати да живи са мном и с нашом децом. Од њега ми је било потребно нешто друго, да ми помогне да схватим. Због чега је тако нехајно одбацио петнаест година нежности, емоција, љубави? Узео ми је толико времена како би на њега заборавио као да је у питању био обичан хир. Каква неправедна, једнострана одлука. Одувао је прошлост попут каквог ружног инсекта који му је слетео на руку. У питању је била и моја прошлост, не само његова, која је тонула у безнађе. Молила сам га, преклињала да ми помогне да схватим да ли је то време које смо провели заједно имало неког смисла, у ком тренутку га је изгубио, да ли је заиста било обично губљење сати, месеци и година, или има неко скривено значење које би га искупило, које би га претворило у искуство кадро да уроди новим плодом. Било ми је преко потребно да што пре то схватим, завршавала сам своја писма. Тек ћу тада бити у стању да се повратим, да наставим свој живот, макар и без њега. Овако, међутим, остављена да живим без одговора који су ми били потребни, пропадам, венем, сушим се попут празне морске шкољке под летњим сунцем.
Када би ми се оловка урезала у отекле прсте и кад сам почињала да осећам бол, а очи ми се мутиле од суза, одлазила сам да гледам кроз прозор. Осећала сам налете ветра који су протресали дрвеће у парку и нему ноћну таму слабо осветљену уличним лампама чија се светлост губила под густим лишћем. Током тих дугих сати, представљала сам гласника бола, чувала сам ноћ у друштву умрлих речи.
Елена Феранте
Одломак из романа „Дани напуштености“; превод са италијанског Јелена Брборић. BOOKA, Београд 2018.
