Peter Handke, Popodne pisca: Pisaći sto je lađa na pučini uzburkanog okeana

Radni uznemir pisca Handkea objavljen je u novopokrenutoj ediciji „Reka“ koju urednički potpisuje Korana Kolundžija, a do sada su objavljene knjige Vitolda Gombroviča, Helen Mekdonald i Nikole Radina.

Pišući romane, poeziju, drame, scenarija, pripovetke i eseje Handke je pouzdani svedok da pred porotom retko radoznalih razjasni upisni jezik lica i slučaja u književnom delu. Kako se snaći u jeziku i postoji li zaborav jezika u piscu? Život pisanja nije samo učenje i sudelovanje. „Pisac kao Ja“ tokom stvaranja razjašnjava

sopstvene egzistencijalne probleme u prvom redu, jer jeste svaka zapisana rečenica događaj u spajanju sa svetom, zapisuje Handke. „Uz pomoć napisanih redova“ vreme i stanje stvari u prostoru bivaju jasnije kao senkvence i senke. Svaki trenutak pisac mora svim svojim umećem da „koristi za otvaranje čula: na zidu titrava senka ptice, umesto da mu odvraća pažnju, trebalo bi da prati tekst i da ga učini propustljivim.“ Handkea nisu zaobišle nagrade Franc Kafka, Georg Bihner, Ibzenova nagrada. Piščeva radna soba jeste kuća u kući, svetlost koja oživljava čula. Pisaći sto je lađa na pučini uzburkanog okeana za šum i buku „spoljašnjeg sveta“. Nije pisaći sto samo  „mesto pravednosti“ njegovo, nego i savest okrenuta spisateljskom cilju. Pisaći sto jeste sidrište kojem se primiču „blizine ljudi“. I sama privremenost književnog „bivstvovanja“ jeste upitna, ne samo za pisaćim stolom, jer je usud neprikosnovene raskrsnice gde ti „sa planom puta dođe i radost usputnosti“. Sve usputnosti neumoljivo se ulivaju u tabak hartije na pisaćem stolu. Taj beli vrtlog hartije je neumoljivo zavodljiv i opasan.

Među ljudima i glasovima ljudskim piščeva su ogledala, to je taj daljinski pogled koji se sažima u jeziku. Tek među ljudima „malo“ postaje i urasta u „veliko“. Dovoljno je zagledati fasade i prozore u ulici kroz koju si toliko puta prolazio, pa da na trenut upitaš sebe, da li jesu to oni isti detalji za koje misliš da su ti znani? Mnogo je među nama nepotrošenog materijala vrednog našeg opažaja. „Duhovna odsutnost“ loša je rabota. Nemojte misliti da oni s periferije nisu „opsednuti istim pitanjima i predani istim stvarima“, ali to osetno valja podeliti sa bližnjim, to je ta snaga koja krepi čežnju za lepim i plemenitim.

Ostavimo se mi lažnih iluzija razasutih po novinskim štivima površinski skrojenim. Umesto da proizvode kritiku, vode kurvinsku politiku, kaže Handke. „Piscu je Književnost najslobodnija od svih zemalja.“ Živa slika nije iščitavanje novina. Ne vidim da pisac ne može sresti povest koju je opisao u nekoj od svojih knjiga. Koliko si obuzet rečima ne zaboravi na važan detalj uočene slike. Nije lako razumeti duše koje ištu računa za svoje nesreće. Valja odgovoriti na uzvratna pitanja: „Ko?“, „Šta si rekao?“, „Šta bi to trebalo da bude?“, „Šta si ono hteo?“ Otuda ona piščeva bitnost „udubljivanje, opažanje, zapisivanje.“ Sve nenadano spaja vidovita slučajnost. Tako se oštri slutnja. Mnoštvo ljudi samuje, jer nema ko da im samoću osluhne.

Upravo to osluhnuto survava se na papir. Nije lako ravnati ulična ludila uz skovanu uzrečicu „Kad sam u pravu, uzbuđen sam – kad nisam u pravu, lažem.“ Mesta „perifernih egzistencija“ jesu uputna mesta za pisca koji bi da shvati kako su „sporedne stvari stajale za sav veliki život.“ Lako je zamisliti rečenicu, ali ako te reči iza napisanog više ne važe, znači da rečima moraš pronaći nov redosled. Pisac mora braniti unutrašnju stranu sveta. Izborom pisanja doživotno je „sebe odvojio od drugih.“ U traktatnom dvoboju sa prevodiocem, u epilogu ove knjige, prevodilac osmehnuto kaže piscu kako u prevođenju prikazujući „najviše moguće lepim, tvoje rane, skrivam ja svoje.“ Kako uloviti pravu sliku i „nadalje obrađivati najnepostojaniju od svih građa“ zagledan u sazvežđe jezika koje neće „zvoncati“ nego iznad svega „imati zvuk.“

Milutin Ž. Pavlov