Петер Хандке, Поподне писца: Писаћи сто је лађа на пучини узбурканог океана

Радни узнемир писца Хандкеа објављен је у новопокренутој едицији „Река“ коју уреднички потписује Корана Колунџија, а до сада су објављене књиге Витолда Гомбровича, Хелен Мекдоналд и Николе Радина.

Пишући романе, поезију, драме, сценарија, приповетке и есеје Хандке је поуздани сведок да пред поротом ретко радозналих разјасни уписни језик лица и случаја у књижевном делу. Како се снаћи у језику и постоји ли заборав језика у писцу? Живот писања није само учење и суделовање. „Писац као Ја“ током стварања разјашњава

сопствене егзистенцијалне проблеме у првом реду, јер јесте свака записана реченица догађај у спајању са светом, записује Хандке. „Уз помоћ написаних редова“ време и стање ствари у простору бивају јасније као сенквенце и сенке. Сваки тренутак писац мора свим својим умећем да „користи за отварање чула: на зиду титрава сенка птице, уместо да му одвраћа пажњу, требало би да прати текст и да га учини пропустљивим.“ Хандкеа нису заобишле награде Франц Кафка, Георг Бихнер, Ибзенова награда. Пишчева радна соба јесте кућа у кући, светлост која оживљава чула. Писаћи сто је лађа на пучини узбурканог океана за шум и буку „спољашњег света“. Није писаћи сто само  „место праведности“ његово, него и савест окренута списатељском циљу. Писаћи сто јесте сидриште којем се примичу „близине људи“. И сама привременост књижевног „бивствовања“ јесте упитна, не само за писаћим столом, јер је усуд неприкосновене раскрснице где ти „са планом пута дође и радост успутности“. Све успутности неумољиво се уливају у табак хартије на писаћем столу. Тај бели вртлог хартије је неумољиво заводљив и опасан.

Међу људима и гласовима људским пишчева су огледала, то је тај даљински поглед који се сажима у језику. Тек међу људима „мало“ постаје и ураста у „велико“. Довољно је загледати фасаде и прозоре у улици кроз коју си толико пута пролазио, па да на тренут упиташ себе, да ли јесу то они исти детаљи за које мислиш да су ти знани? Много је међу нама непотрошеног материјала вредног нашег опажаја. „Духовна одсутност“ лоша је работа. Немојте мислити да они с периферије нису „опседнути истим питањима и предани истим стварима“, али то осетно ваља поделити са ближњим, то је та снага која крепи чежњу за лепим и племенитим.

Оставимо се ми лажних илузија разасутих по новинским штивима површински скројеним. Уместо да производе критику, воде курвинску политику, каже Хандке. „Писцу је Књижевност најслободнија од свих земаља.“ Жива слика није ишчитавање новина. Не видим да писац не може срести повест коју је описао у некој од својих књига. Колико си обузет речима не заборави на важан детаљ уочене слике. Није лако разумети душе које ишту рачуна за своје несреће. Ваља одговорити на узвратна питања: „Ко?“, „Шта си рекао?“, „Шта би то требало да буде?“, „Шта си оно хтео?“ Отуда она пишчева битност „удубљивање, опажање, записивање.“ Све ненадано спаја видовита случајност. Тако се оштри слутња. Мноштво људи самује, јер нема ко да им самоћу ослухне.

Управо то ослухнуто сурвава се на папир. Није лако равнати улична лудила уз сковану узречицу „Кад сам у праву, узбуђен сам – кад нисам у праву, лажем.“ Места „периферних егзистенција“ јесу упутна места за писца који би да схвати како су „споредне ствари стајале за сав велики живот.“ Лако је замислити реченицу, али ако те речи иза написаног више не важе, значи да речима мораш пронаћи нов редослед. Писац мора бранити унутрашњу страну света. Избором писања доживотно је „себе одвојио од других.“ У трактатном двобоју са преводиоцем, у епилогу ове књиге, преводилац осмехнуто каже писцу како у превођењу приказујући „највише могуће лепим, твоје ране, скривам ја своје.“ Како уловити праву слику и „надаље обрађивати најнепостојанију од свих грађа“ загледан у сазвежђе језика које неће „звонцати“ него изнад свега „имати звук.“

Милутин Ж. Павлов