IZA IZ­LO­GA Ka­ko se use­li­ti de­voj­ci/mom­ku na gaj­bu

U sva­kom slu­ča­ju, ni­jed­noj stra­ni (ko­li­ko god da su se ra­do­va­li i pri­želj­ki­va­li taj tre­nu­tak) ovaj po­sao ne pa­da la­ko. Ni­je zgod­no. Uosta­lom, po­ne­kad nam je te­ško i da se sa­mi sa so­bom do­go­vo­ri­mo, da se pro­bu­di­mo ko­li­ko to­li­ko upo­tre­blji­vi i da po­tom iz­gu­ra­mo dan bar na mi­ni­mu­mu, a ne sad da još sve to „igra­mo“ u pa­ru.

Ima tu do­sta iza­zo­va; od onih sva­ko­dnev­nih – ko kad pi­je ka­fu, do­ru­čak uju­tro ili ne, pre­ko na­vi­ke iz ka­te­go­ri­je hi­gi­je­ne i slo­bod­nog vre­me­na – sa­mi ili u dru­štvu, TV ili knji­ga; mu­zi­ka ili ti­ši­na... Još ako ne ži­vi­te, što je na ovim pro­sto­ri­ma sko­ro pa uobi­čaj­na si­tu­a­ci­ja, u do­volj­no kva­dra­ta za par­če slo­bo­de obe stra­ne – gu­žva je sko­ro pa ne­mi­nov­na.

Je­dan od pr­vih iza­zo­va je­ste use­lje­nje jed­nog od part­ne­ra u stan dru­ge po­lo­vi­ne. Naj­če­šće no­vo­pri­do­šla stra­na ula­zi u sve već ca­kum-pa­kum na­me­šte­no pre­ma po­tre­ba­ma i sklo­no­sti­ma „do­ma­ći­na“ i on­da je po­treb­no svoj „ži­vot“, od­no­sno, sve te ke­se, ku­ti­je, ko­fe­re i tor­be ne­ka­ko ras­po­re­di­ti i pro­na­ći im me­sto. Sve je u igri - od pla­ka­ra u spa­va­ćoj so­bi, pre­ko po­li­ca u ku­pa­ti­lu, pa do fi­jo­ka i ku­ti­ja raz­me­šte­nih svu­da po sta­nu. U pr­vom mo­men­tu sve se ne­ka­ko po­me­ša u „njen i nje­gov ha­os“ ode­će, mu­zi­ke, knji­ga, ko­zme­ti­ke, ak­se­so­a­ra ove ili one pri­ro­de i u tom pe­ri­o­du je naj­go­re što mo­že da vas sna­đe da mo­ra­te na br­zi­nu da se spre­mi­te, jer ne­gde, re­ci­mo, ka­sni­te.

Do us­po­sta­vlja­nja ne­ka­kvih „li­ni­ja raz­gra­ni­če­nja“ obič­no pro­đe i ne­ko­li­ko me­se­ci i, go­vo­rim iz is­ku­stva, u tom pe­ri­o­du „go­lup­či­ći­ma“ ne gi­ne ne­ko­li­ko ne baš na­iv­nih sva­đi­ca, s ob­zi­rom da se na taj ha­os sa stva­ri­ma obič­no „na­le­pi“ još ne­ko­li­ko no­vo­ste­če­nih ne­pri­jat­nih is­ku­sta­va iz do­me­na bo­ljeg me­đu­sob­nog upo­zna­va­nja.

Ono što bi mo­glo da ko­ri­sti je­ste sa­vet (is­ku­stvo opet pro­go­va­ra) da se, na­kon „de­san­ta“ u tuđ ži­vot­ni pro­stor, na za­le­će­te od­mah u pe­tu br­zi­nu. Ne­ma po­tre­be da baš od pr­vog da­na dru­goj stra­ni „ob­ja­sni­te“ ka­ko je do va­šeg do­la­ska tu sve bi­lo ona­ko bez­ve­ze i lo­še or­ga­ni­zo­va­no. Ne­moj­te, da­kle, kre­nu­ti s ne­ka­kvim ve­li­kim po­me­ra­nji­ma, pre­me­šta­nji­ma i re­or­ga­ni­za­ci­ja­ma.

Sa­vet je da ume­sto to­ga u ovaj po­sao kre­ne­te par­ci­jal­no; ona­ko ce­li­nu po ce­li­nu. Da osta­vi­te dru­goj stra­ni do­volj­no vre­me­na (a i pro­sto­ra) da se pri­la­go­di na no­vo­na­sta­le okol­no­sti. Jer, ko­li­ko god da je sve no­vo i neo­bič­no stra­ni ko­ja se use­li­la, to­li­ko je sve ovo stre­sno i za do­ma­ći­na, od­no­sno, stra­nu ko­ja je do ju­če tu sa­svim fi­no ži­ve­la. Bi­lo bi le­po da se taj po­da­tak, u že­lji da se sve što pre le­po ure­di i okon­ča, ne smet­ne s uma. Dru­gim re­či­ma, onaj ko je do­šao tre­ba­lo da ima po­što­va­nja pre­ma ži­vo­tu ko­ji se u tom sta­nu do ju­če od­vi­jao.

A ka­da jed­nom bez­bol­no (ili ma­kar što bez­bol­ni­je) go­lup­či­ći svi­ju to svo­je za­jed­nič­ko gne­zda­šce, ko­je će obo­ma bi­ti „ho­me, snje­et ho­me“, na red do­la­ze le­po­te i iza­zo­vi sva­ko­dne­vi­ce. E, tu je po­treb­no mno­go raz­u­me­va­nja i sprem­no­sti na kom­pro­mi­se. Baš kao i sa stva­ri­ma ko­je je tre­ba­lo ona­ko što „rav­no­prav­ni­je“ ras­po­re­di­ti u za­jed­nič­kom pro­sto­ru, sa­da je to isto po­treb­no ura­di­ti i s na­vi­ka­ma. Ovaj je po­sao, na­rav­no, te­ži za one s du­žim singl sta­žom, što ni­ka­ko ne zna­či da će oni dru­gi (ko­ji­ma ži­vot u za­jed­ni­ci baš i ni­je to­li­ko stran) pro­ći neo­kr­znu­to. Bu­de tu sve­ga, a na kra­ju ba­la­de je uglav­nom (ako ima­mo po­sla s do­bro­na­mer­nim lju­di­ma zdra­ve pa­me­ti) si­tu­a­ci­ja u ko­joj su obe stra­ne ma­lo po­pu­sti­le i ola­ba­vi­le s is­te­ri­va­njem svo­jih prin­ci­pa. Na ovu te­mu, od prin­ci­pa „ma­lo ja, ma­lo ti“ či­ni se ni­ko još ni­je ni­šta pa­met­ni­je smi­slio...  

A on­da ka­da se u ne­kom tre­nut­ku „po­de­se“ na istu ili bar pri­bli­žnu br­zi­nu i ta­la­snu du­ži­nu, part­ne­ri­ma pred­sto­ji još je­dan ni­ma­lo na­i­van po­sao – da se ne opu­ste pre­vi­še i da ne poč­nu da pod­ra­zu­me­va­ju ni­ti oso­bu s ko­jom ži­ve, ni­ti ono što ona za njih či­ni. I eto nas još jed­nom kod po­što­va­nja, ko­je je za­jed­no s pri­stoj­no­šću, je­dan od ključ­nih fak­to­ra sreć­nog ži­vo­ta u dvo­je.         

I još jed­na ona­ko pri­lič­no va­žna stvar, ko­ja bi (iz­me­đu osta­lih) mo­gla da ko­ri­sti i mo­joj mla­doj ko­le­gi­ni­ci ko­ja je ovih da­na me­nja­la adre­su i stan­čić na­me­šten baš ona­ko njoj po vo­lji i že­lji za­me­ni­la za­jed­nič­kim. Ko­ja je, da bu­dem pre­ci­zna, od­va­žno kro­či­la u mu­šku „pe­ći­nu“. To­kom „tran­zi­ci­je“ (a pođed­na­ko i ka­sni­je) u kre­i­ra­nju sreć­nog za­jed­nič­kog ži­vo­ta od ogrom­ne je va­žno­sti da ni­je­dan od part­ne­ra ne bu­de „da­vež“ i da part­ne­ra ne mal­tre­ti­ra i ne ci­ma (ne ziv­ka te­le­fo­nom i ne ša­lje po­ru­ke) na sva­kih pet se­kun­di. U pre­vo­du, uvek je bo­lje dr­ža­ti la­nac ona­ko „la­ba­vi­je“. Bar ako pla­ni­ra­te da vam se part­ner vra­ti u gne­zda­šce.

A za kraj – sa­vet zla­ta vre­dan: ne glu­mi­te da ste ne­ko dru­gi. Za­jed­nič­ki ži­vot ma­lo je du­ža tr­ka, te sjaj­no is­tr­ča­nih pr­vih 100 me­ta­ra baš i ni­je ne­ki re­zul­tat.

Bo­nus pre­po­ru­ka: De­voj­ke ko­je ovih da­na raz­mi­šlja­ju o za­jed­nič­kom ži­vo­tu da ni ne po­mi­šljaj­te da svog part­ne­ra me­nja­ju i „pri­la­go­đa­va­ju“ se­bi i svo­jim po­tre­ba­ma. Lak­še im je da od­mah na­đu dru­gog; ma­nje po­sla, a mo­gu­će i sve­tla per­spek­ti­va. To­ga kod „do­te­ri­va­nja“, ve­ruj­te mi, ne­ma...

Ja­sna Bu­di­mi­ro­vić