IZA IZLOGA Kako se useliti devojci/momku na gajbu
Otpočeti zajednički život s partnerom sve je samo ne mala stvar; avantura je to životna koja se dugo pamti i prepričava. Bude svega – red viceva, red ne baš tako smešnih dogodovština - od „žuljanja“, preko premišljanja i „odustajanja“, pa do hepienda, to jest, uspostavljanja neke vrste konsenzusa i otpočinjanja, kako se to obično kaže, zdravog života u paru.
U svakom slučaju, nijednoj strani (koliko god da su se radovali i priželjkivali taj trenutak) ovaj posao ne pada lako. Nije zgodno. Uostalom, ponekad nam je teško i da se sami sa sobom dogovorimo, da se probudimo koliko toliko upotrebljivi i da potom izguramo dan bar na minimumu, a ne sad da još sve to „igramo“ u paru.
Ima tu dosta izazova; od onih svakodnevnih – ko kad pije kafu, doručak ujutro ili ne, preko navike iz kategorije higijene i slobodnog vremena – sami ili u društvu, TV ili knjiga; muzika ili tišina... Još ako ne živite, što je na ovim prostorima skoro pa uobičajna situacija, u dovoljno kvadrata za parče slobode obe strane – gužva je skoro pa neminovna.
Jedan od prvih izazova jeste useljenje jednog od partnera u stan druge polovine. Najčešće novopridošla strana ulazi u sve već cakum-pakum namešteno prema potrebama i sklonostima „domaćina“ i onda je potrebno svoj „život“, odnosno, sve te kese, kutije, kofere i torbe nekako rasporediti i pronaći im mesto. Sve je u igri - od plakara u spavaćoj sobi, preko polica u kupatilu, pa do fijoka i kutija razmeštenih svuda po stanu. U prvom momentu sve se nekako pomeša u „njen i njegov haos“ odeće, muzike, knjiga, kozmetike, aksesoara ove ili one prirode i u tom periodu je najgore što može da vas snađe da morate na brzinu da se spremite, jer negde, recimo, kasnite.
Do uspostavljanja nekakvih „linija razgraničenja“ obično prođe i nekoliko meseci i, govorim iz iskustva, u tom periodu „golupčićima“ ne gine nekoliko ne baš naivnih svađica, s obzirom da se na taj haos sa stvarima obično „nalepi“ još nekoliko novostečenih neprijatnih iskustava iz domena boljeg međusobnog upoznavanja.
Ono što bi moglo da koristi jeste savet (iskustvo opet progovara) da se, nakon „desanta“ u tuđ životni prostor, na zalećete odmah u petu brzinu. Nema potrebe da baš od prvog dana drugoj strani „objasnite“ kako je do vašeg dolaska tu sve bilo onako bezveze i loše organizovano. Nemojte, dakle, krenuti s nekakvim velikim pomeranjima, premeštanjima i reorganizacijama.
Savet je da umesto toga u ovaj posao krenete parcijalno; onako celinu po celinu. Da ostavite drugoj strani dovoljno vremena (a i prostora) da se prilagodi na novonastale okolnosti. Jer, koliko god da je sve novo i neobično strani koja se uselila, toliko je sve ovo stresno i za domaćina, odnosno, stranu koja je do juče tu sasvim fino živela. Bilo bi lepo da se taj podatak, u želji da se sve što pre lepo uredi i okonča, ne smetne s uma. Drugim rečima, onaj ko je došao trebalo da ima poštovanja prema životu koji se u tom stanu do juče odvijao.
A kada jednom bezbolno (ili makar što bezbolnije) golupčići sviju to svoje zajedničko gnezdašce, koje će oboma biti „home, snjeet home“, na red dolaze lepote i izazovi svakodnevice. E, tu je potrebno mnogo razumevanja i spremnosti na kompromise. Baš kao i sa stvarima koje je trebalo onako što „ravnopravnije“ rasporediti u zajedničkom prostoru, sada je to isto potrebno uraditi i s navikama. Ovaj je posao, naravno, teži za one s dužim singl stažom, što nikako ne znači da će oni drugi (kojima život u zajednici baš i nije toliko stran) proći neokrznuto. Bude tu svega, a na kraju balade je uglavnom (ako imamo posla s dobronamernim ljudima zdrave pameti) situacija u kojoj su obe strane malo popustile i olabavile s isterivanjem svojih principa. Na ovu temu, od principa „malo ja, malo ti“ čini se niko još nije ništa pametnije smislio...
A onda kada se u nekom trenutku „podese“ na istu ili bar približnu brzinu i talasnu dužinu, partnerima predstoji još jedan nimalo naivan posao – da se ne opuste previše i da ne počnu da podrazumevaju niti osobu s kojom žive, niti ono što ona za njih čini. I eto nas još jednom kod poštovanja, koje je zajedno s pristojnošću, jedan od ključnih faktora srećnog života u dvoje.
I još jedna onako prilično važna stvar, koja bi (između ostalih) mogla da koristi i mojoj mladoj koleginici koja je ovih dana menjala adresu i stančić namešten baš onako njoj po volji i želji zamenila zajedničkim. Koja je, da budem precizna, odvažno kročila u mušku „pećinu“. Tokom „tranzicije“ (a pođednako i kasnije) u kreiranju srećnog zajedničkog života od ogromne je važnosti da nijedan od partnera ne bude „davež“ i da partnera ne maltretira i ne cima (ne zivka telefonom i ne šalje poruke) na svakih pet sekundi. U prevodu, uvek je bolje držati lanac onako „labavije“. Bar ako planirate da vam se partner vrati u gnezdašce.
A za kraj – savet zlata vredan: ne glumite da ste neko drugi. Zajednički život malo je duža trka, te sjajno istrčanih prvih 100 metara baš i nije neki rezultat.
Bonus preporuka: Devojke koje ovih dana razmišljaju o zajedničkom životu da ni ne pomišljajte da svog partnera menjaju i „prilagođavaju“ sebi i svojim potrebama. Lakše im je da odmah nađu drugog; manje posla, a moguće i svetla perspektiva. Toga kod „doterivanja“, verujte mi, nema...
Jasna Budimirović